Москва
+7-929-527-81-33
Вологда
+7-921-234-45-78
Вопрос юристу онлайн Юридическая компания ЛЕГАС Вконтакте

Новости от 19 июня 2019 года из блога, посвященного практике в Европейском суде по правам человека ЕСПЧ

Обновлено 19.06.2019 16:21

 

Постановление ЕСПЧ от 06 ноября 2018 года по делу "Бурля и другие (Burlya and Others) против Украины" (жалоба N 3289/10).

В 2010 году заявителям была оказана помощь в подготовке жалобы. Впоследствии жалоба была коммуницирована Украине.

По делу успешно рассмотрена жалоба заявителей на непринятие сотрудниками полиции мер по защите жителей от запланированного нападения на их жилища группы лиц по националистическим мотивам. По делу допущено нарушение требований статей 3 и 8 Конвенции о защите прав человека и основных свобод.

 

ОБСТОЯТЕЛЬСТВА ДЕЛА

 

После убийства в деревне, где проживали заявители, там собралась группа жителей деревни, которые требовали выгнать представителей народности рома. Собрался совет деревни, который решил, в частности, поддержать решение жителей деревни о том, что лица цыганского происхождения должны уехать. Мэр и местная полиция посоветовали заявителям, гражданам Украины происхождения рома, покинуть деревню, так как планировался "погром". Впоследствии толпа из нескольких сотен людей разграбила дома жителей рома, уничтожая их имущество. Заявители жаловались на данное нападение на их дома и утверждали, что власти содействовали их разграблению или, по крайней мере, не приняли мер для предупреждения или эффективного расследования нападения.

 

ВОПРОСЫ ПРАВА

 

Необходимо было выделить две группы заявителей. Первая группа находилась в деревне во время подготовки нападения и была вынуждена покинуть свои дома. Второй группы заявителей не было в деревне во время соответствующих событий.

По поводу соблюдения статьи 3 Конвенции (материальный аспект) во взаимосвязи со статьей 14 Конвенции. Стороны не оспаривали, что разграбление домов заявителей было мотивировано антицыганскими настроениями среди жителей деревни.

Местной и районной полиции было заранее известно о подготовке погрома, и этого срока было достаточно для того, чтобы собрать всех жителей народности рома и предупредить их о необходимости покинуть деревню. В материалах дела отсутствует информация о том, почему сотрудники полиции не вмешались, чтобы защитить дома заявителей. В частности, ни в одном из решений судов Украины не утверждалось, что насилие произошло так быстро или так превосходило ресурсы полиции, что решение ограничить вмешательство со стороны полиции было обоснованным и следовало лишь стараться минимизировать ущерб путем предупреждения заявителей о необходимости уехать.

Представители власти ясно настаивали на том, чтобы заявители покинули деревню, поскольку власти считали себя не в состоянии либо не хотели защитить заявителей от нападения. Сотрудники полиции присутствовали при разграблении домов заявителей, но существенным образом не вмешивались в происходившие события. Такое присутствие в совокупности с решением совета деревни, из которого, по-видимому, следовало одобрение решения о выселении заявителей, создавало впечатление официального одобрения действий нападавших.

Заявители, которых предупредили о нападении, оказались в ситуации, из которой они должны были заключить, что из-за их семейных связей и этнической принадлежности они не могли рассчитывать на защиту закона в том месте, где они проживали на регулярной основе в течение продолжительного периода времени. Их решение покинуть дома до нападения, таким образом, не являлось результатом выражения их свободной воли, но способом защиты своей физической целостности. Их чувства страха, боли, беспомощности и унижения усиливались пониманием того, что их дома, скорее всего, были разграблены, но они не могли защитить свои жилища, не поставив под угрозу свою жизнь. В целом все это в высшей степени унижало их достоинство. Роль сотрудников полиции, которые решили не предоставлять заявителям защиту, но посоветовали им уехать до погрома, а также тот факт, что это сопровождалось вторжением в дома заявителей и их разграблением огромной толпой, настроенной враждебно к лицам рома, были таковы, что представляли собой настолько серьезное оскорбление достоинства заявителей, что оно могло быть квалифицировано как "унижающее достоинство обращение".

Европейский Суд не согласился с мнением властей Украины, согласно которому для того, чтобы статья 3 Конвенции применялась в контексте нанесения ущерба имуществу, было необходимо, чтобы заявители наблюдали за уничтожением собственных домов. Важность присутствия или отсутствия любого обстоятельства не может оцениваться изолированно, а только в контексте всех обстоятельств дела. Ввиду вышеизложенных выводов Европейский Суд счел, что данный фактор не являлся решающим в настоящем деле.

 

ПОСТАНОВЛЕНИЕ

 

По делу были допущены нарушения требований статьи 3 Конвенции во взаимосвязи со статьей 14 Конвенции в отношении первой группы заявителей, жалоба второй группы заявителей была признана несовместимой с Конвенцией ratione materiae (принято единогласно).

По поводу соблюдения статьи 3 Конвенции (процессуальный аспект) во взаимосвязи со статьей 14 Конвенции. В ходе расследования событий было допущено несколько серьезных ошибок. Следственные органы располагали многочисленными доказательствами того, что местные власти, включая местную полицию, знали о подготовке нападения, но не предприняли каких-либо мер для его предупреждения и оставались безучастными во время нападения, видимо, ограничиваясь предупреждением человеческих жертв. Однако не было выполнено каких-либо действий для расследования данного аспекта дела. Не было предпринято усилий, чтобы выяснить, что и когда они узнали, из какого источника, знали ли они каких-либо организаторов, контактировали ли с ними, и почему они ограничили свою роль предупреждением заявителей о необходимости уехать вместо того, чтобы принять шаги для предотвращения нападения.

Местная полиция, которая, очевидно, сыграла определенную роль в событиях, в отношении которых проводилось расследование, активно участвовала в самом расследовании. Такое проведение расследования и отсутствие проверки одной из очевидных версий, причем, по-видимому, без разумного обоснования, указывали не только на неадекватный и поверхностный характер расследования, но и на отсутствие его независимости.

Меры, принятые с целью идентифицировать виновных, которые были частными лицами, также не были достаточными. Из трех человек, точно опознанных в качестве подстрекателей погрома, были допрошены только двое. Они отрицали личное участие в разграблении домов рома. Однако отсутствуют какие-либо указания на то, что они были допрошены в связи с их предполагаемым подстрекательством к погрому. Кроме того, из материалов дела следовало, что свидетели отрицали свое личное участие в погроме, но их не спрашивали о том, знали ли они кого-либо из участников нападения. Это было особенно удивительно в отношении сотрудников полицейских, которые присутствовали на месте событий и лично наблюдали за погромом и лицами, которые в нем участвовали.

Наконец, несмотря на явные доказательства того, что рассматриваемая акция была направлена против членов определенной этнической группы, расследование проводилось по факту простого нарушения общественного порядка. В материалах дела отсутствуют доказательства того, что власти провели расследование в отношении возможных националистических мотивов погрома.

Выводы по делу также были рассмотрены в свете международных докладов о систематическом негативном отношении к народности рома со стороны некоторых сотрудников правоохранительных органов на Украине.

 

ПОСТАНОВЛЕНИЕ

 

По делу было допущено нарушение в отношении первой группы заявителей, жалоба второй группы заявителей была объявлена несовместимой с Конвенцией ratione materiae (принято единогласно).

По поводу соблюдения статьи 8 Конвенции во взаимосвязи со статьей 14 Конвенции. Положение второй группы заявителей не относилось к сфере действия статьи 3 Конвенции и могло быть в достаточной степени рассмотрено с точки зрения статьи 8 Конвенции. Было установлено, что властями были допущены серьезные упущения, касавшиеся защиты первой группы заявителей от разграбления их домов, что позволило Европейскому Суду прийти к выводу о нарушении статьи 3 Конвенции во взаимосвязи со статьей 14 Конвенции.

Аналогичные выводы можно было сделать относительно второй группы заявителей. Единственное отличие второй группы заявителей заключалось в том, что они не находились в деревне во время соответствующих событий и, приехав туда позже, обнаружили, что их дома были разграблены. В результате нападения заявители больше не могли жить в своих домах. Хотя в материалах дела отсутствуют указания на конкретные факты, подтверждавшие, что заявителям препятствовали возвращаться в деревню, было бы неразумно предполагать, что они бы постоянно жили в полуразрушенных домах в деревне, власти которой ясно дали им понять, что не предоставят им какой-либо защиты от насилия со стороны толпы, особенно учитывая, что не проводилось расследования по факту соответствующих событий и никто не был привлечен к ответственности.

Следовательно, не может быть никакого сомнения в том, что ущерб, причиненный домам заявителей, представлял собой серьезное и необоснованное вмешательство в право заявителей на уважение их частной и семейной жизни и жилища.

 

ПОСТАНОВЛЕНИЕ

 

По делу было допущено нарушение требований статьи 8 Конвенции во взаимосвязи со статьей 14 Конвенции (принято единогласно).

 

КОМПЕНСАЦИЯ

 

В порядке применения статьи 41 Конвенции. Европейский Суд присудил по 11 000 евро каждому заявителю из первой группы и по 9 000 евро каждому заявителю из второй группы в качестве компенсации морального вреда, требование о компенсации материального ущерба было отклонено.

 

Источник публикации: https://espchhelp.ru/blog/2626-burlya-i-drugiye-protiv-ukrainy .

 

 

 

Постанова ЄСПЛ від 06 листопада 2018 року по справі "Бурля і інші (Burlya and Others) проти України" (заява N 3289/10).
У 2010 році заявникам було надано допомогу в підготовці заяви. Згодом заява була комунікувати Україні.

У справі успішно розглянута заява заявників на неприйняття співробітниками поліції заходів щодо захисту жителів від запланованого нападу на їх житла групи осіб за націоналістичним мотивами. У справі допущено порушення вимог статей 3 і 8 Конвенції про захист прав людини і основних свобод.


ОБСТАВИНИ СПРАВИ


Після вбивства в селі, де проживали заявники, там зібралася група жителів села, які вимагали вигнати представників народності рома. Зібрався рада села, який вирішив, зокрема, підтримати рішення жителів села про те, що особи циганського походження повинні виїхати. Мер і місцева поліція порадили заявникам, громадянам України походження рому, покинути село, так як планувався "погром". Згодом натовп з декількох сотень людей розграбувала будинки жителів рома, знищуючи їх майно. Заявники скаржилися на даний напад на їхнього будинку і стверджували, що влада сприяли їх розграбуванню або, принаймні, не вжили заходів для попередження або ефективного розслідування нападу.


ПИТАННЯ ПРАВА


Необхідно було виділити дві групи заявників. Перша група перебувала в селі під час підготовки нападу і була змушена покинути свої будинки. Другий групи заявників не було в селі під час відповідних подій.

З приводу виконання вимог статті 3 Конвенції (матеріальний аспект) у взаємозв'язку зі статтею 14 Конвенції. Сторони не заперечували, що розграбування будинків заявників було мотивовано антициганській настроями серед жителів села.

Місцевій і районної поліції було заздалегідь відомо про підготовку погрому, і цього терміну було досить для того, щоб зібрати всіх жителів народності рома і попередити їх про необхідність покинути село. В матеріалах справи відсутня інформація про те, чому співробітники поліції не втрутилися, щоб захистити будинку заявників. Зокрема, ні в одному з рішень судів України не затверджувалося, що насильство сталося так швидко або так перевершувало ресурси поліції, що рішення обмежити втручання з боку поліції було обгрунтованим і слід було лише намагатися мінімізувати збиток шляхом попередження заявників про необхідність виїхати.

Представники влади ясно наполягали на тому, щоб заявники покинули село, оскільки влада вважала себе не в змозі або не хотіли захистити заявників від нападу. Співробітники поліції були присутні при розграбуванні будинків заявників, але істотно не втручалися в події, що відбувалися. Така присутність в сукупності з рішенням ради села, з якого, мабуть, слід було схвалення рішення про виселення заявників, створювало враження офіційного схвалення дій нападників.

Заявники, яких попередили про напад, виявилися в ситуації, з якої вони повинні були зробити висновок, що через їх сімейних зв'язків та етнічної приналежності вони не могли розраховувати на захист закону в тому місці, де вони проживали на регулярній основі протягом тривалого періоду часу . Їх рішення покинути домівки до нападу, таким чином, не було результатом вираження їх вільної волі, але способом захисту своєї фізичної цілісності. Їхні почуття страху, болю, безпорадності і приниження посилювалися розумінням того, що їхні будинки, швидше за все, були розграбовані, але вони не могли захистити свої житла, не поставивши під загрозу своє життя. В цілому все це у вищій мірі принижувало їх гідність. Роль співробітників поліції, які вирішили не надавати заявникам захист, але порадили їм виїхати до погрому, а також той факт, що це супроводжувалося вторгненням в будинку заявників і їх пограбуванням величезним натовпом, налаштованої вороже до осіб рому, були такі, що представляли собою настільки серйозне образу гідності заявників, що воно могло бути кваліфіковано як "принижує гідність, поводження".

Європейський Суд не погодився з думкою влади України, згідно з яким для того, щоб стаття 3 Конвенції застосовувалася в контексті нанесення шкоди майну, було необхідно, щоб заявники спостерігали за знищенням власних будинків. Важливість присутності або відсутності будь-якого обставини не може оцінюватися ізольовано, а тільки в контексті всіх обставин справи. Зважаючи на вищевикладені висновків Суд вважає, що даний фактор не був вирішальним у цій справі.


ПОСТАНОВА


У справі були допущені порушення вимог статті 3 Конвенції у взаємозв'язку зі статтею 14 Конвенції стосовно першої групи заявників, скарга другої групи заявників була визнана несумісною з Конвенцією ratione materiae (прийнято одноголосно).

З приводу виконання вимог статті 3 Конвенції (процесуальний аспект) у взаємозв'язку зі статтею 14 Конвенції. В ході розслідування подій було допущено кілька серйозних помилок. Слідчі органи мали численними доказами того, що місцева влада, включаючи місцеву поліцію, знали про підготовку нападу, але не вжили жодних заходів для його запобігання та залишалися байдужими під час нападу, мабуть, обмежуючись попередженням людських жертв. Однак не було виконано жодних дій для розслідування даного аспекту справи. Не було зроблено зусиль, щоб з'ясувати, що і коли вони дізналися, з якого джерела, чи знали вони будь-яких організаторів, контактували з ними, і чому вони обмежили свою роль попередженням заявників про необхідність виїхати замість того, щоб прийняти кроки для запобігання нападу.

Місцева поліція, яка, очевидно, зіграла певну роль в подіях, щодо яких проводилося розслідування, активно брала участь в самому розслідуванні. Таке проведення розслідування та відсутність перевірки однієї з очевидних версій, причому, мабуть, без розумного обгрунтування, вказували не тільки на неадекватний і поверхневий характер розслідування, а й на відсутність його незалежності.

Заходи, вжиті з метою ідентифікувати винних, які були приватними особами, також не були достатніми. З трьох осіб, точно упізнаних як підбурювачів погрому, були допитані лише двоє. Вони заперечували особисту участь в розграбуванні будинків рому. Однак відсутні будь-які вказівки на те, що вони були допитані в зв'язку з їх передбачуваним підбурюванням до погрому. Крім того, з матеріалів справи випливало, що свідки заперечували свою особисту участь в погромі, але їх не питали про те, чи знали вони кого-небудь з учасників нападу. Це було особливо дивно відносно співробітників поліцейських, які були присутні на місці подій і особисто спостерігали за погромом і особами, які в ньому брали участь.

Нарешті, незважаючи на явні докази того, що розглянута акція була спрямована проти членів певної етнічної групи, розслідування проводилося за фактом простого порушення громадського порядку. В матеріалах справи відсутні докази того, що влада провела розслідування щодо можливих націоналістичних мотивів погрому.

Висновки у справі також були розглянуті в світлі міжнародних доповідей про систематичне негативне ставлення до народності рома з боку деяких співробітників правоохоронних органів на Україні.


ПОСТАНОВА


У справі було допущено порушення стосовно першої групи заявників, скарга другої групи заявників була оголошена несумісною з Конвенцією ratione materiae (прийнято одноголосно).

З приводу дотримання статті 8 Конвенції у взаємозв'язку зі статтею 14 Конвенції. Положення другої групи заявників відносилося до сфери дії статті 3 Конвенції і могло бути в достатній мірі розглянуто з точки зору статті 8 Конвенції. Було встановлено, що владою були допущені серйозні упущення, що стосувалися захисту першої групи заявників від розграбування їх будинків, що дозволило Європейському Суду прийти до висновку про порушення статті 3 Конвенції у взаємозв'язку зі статтею 14 Конвенції.

Аналогічні висновки можна було зробити щодо другої групи заявників. Єдина відмінність другої групи заявників полягало в тому, що вони не знаходилися в селі під час відповідних подій і, приїхавши туди пізніше, виявили, що їхні будинки були розграбовані. В результаті нападу заявники більше не могли жити в своїх будинках. Хоча в матеріалах справи відсутні вказівки на конкретні факти, які підтверджували, що заявникам перешкоджали повертатися в село, було б нерозумно припускати, що вони б постійно жили в напівзруйнованих будинках в селі, влада якої ясно дали їм зрозуміти, що не нададуть їм якого-небудь захисту від насильства з боку натовпу, особливо з огляду на, що не проводилося розслідування за фактом відповідних подій і ніхто не був притягнутий до відповідальності.

Отже, не може бути ніякого сумніву в тому, що збиток, заподіяний домівках заявників, був серйозний і необгрунтоване втручання в право заявників на повагу їх приватного і сімейного життя та житла.


ПОСТАНОВА


У справі було допущено порушення вимог статті 8 Конвенції у взаємозв'язку зі статтею 14 Конвенції (прийнято одноголосно).


КОМПЕНСАЦІЯ


В порядку застосування статті 41 Конвенції. Європейський Суд присудив по 11 000 євро кожному заявнику з першої групи і по 9 000 євро кожному заявнику з другої групи в якості компенсації моральної шкоди, вимога про компенсацію матеріальних збитків було відхилено.


Джерело публікації: https://espchhelp.ru/blog/2625-burlya-i-inshi-proty-ukrayiny .

 

 

ECHR ruling of November 6, 2018 in the case of Burlya and Others v. Ukraine (application N 3289/10).

In 2010, complainants were assisted in preparing a application. Subsequently, the application was communicated to Ukraine.
The case was successfully considered the application of the applicants against the police officers taking measures to protect residents from a planned attack on their homes by a group of people on nationalistic grounds. The case has violated the requirements of Articles 3 and 8 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms.


THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE


After the murder in the village where the applicants lived, a group of villagers gathered there and demanded that the Roma be expelled. The village council gathered, which decided, in particular, to support the decision of the villagers that the people of Gypsy origin should leave. The mayor and the local police advised the applicants, citizens of Ukraine of Roma origin, to leave the village, as the "pogrom" was planned. Subsequently, a crowd of several hundred people plundered the houses of Roma residents, destroying their property. The applicants complained about the attack on their homes and claimed that the authorities had contributed to their looting, or at least failed to take measures to prevent or effectively investigate the attack.


QUESTIONS OF RIGHT


It was necessary to distinguish two groups of applicants. The first group was in the village during the preparation of the attack and was forced to leave their homes. The second group of applicants was not in the village during the relevant events.

Regarding compliance with Article 3 of the Convention (substantive aspect) in conjunction with Article 14 of the Convention. The parties did not dispute that the looting of the applicants' houses was motivated by anti-Gypsyism among the villagers.

The local and district police were aware of the pogrom preparation in advance, and this period was enough to gather all the Roma residents and warn them about the need to leave the village. There is no information in the case file about why the police officers did not intervene to protect the applicants' houses. In particular, none of the decisions of the courts of Ukraine argued that the violence occurred so quickly or so exceeded the resources of the police that the decision to limit police intervention was reasonable and should only try to minimize the damage by warning the applicants about the need to leave.

The authorities clearly insisted that the applicants leave the village, since the authorities considered themselves unable or did not want to protect the applicants from attack. The police officers were present during the looting of the applicants' houses, but did not significantly intervene in the events taking place. Such a presence, in conjunction with the decision of the village council, from which, apparently, followed the approval of the applicants' eviction decision, created the impression of formal approval of the actions of the attackers.

The applicants, who had been warned about the attack, found themselves in a situation from which they had to conclude that because of their family ties and ethnicity, they could not count on the protection of the law in the place where they lived on a regular basis for a long period of time. . Their decision to leave home before the attack was thus not the result of the expression of their free will, but a way to protect their physical integrity. Their feelings of fear, pain, helplessness and humiliation were heightened by the realization that their homes were likely looted, but they could not protect their homes without endangering their lives. In general, all this is extremely demeaning their dignity. The role of the police officers who decided not to provide the applicants with protection, but advised them to leave before the pogrom, and the fact that this was accompanied by the invasion of the applicants' houses and their plundering by a huge crowd, hostile to the Roma, were such that they were so serious insulting the applicants' dignity that it could be qualified as “degrading treatment”.

The European Court disagreed with the opinion of the Ukrainian authorities that, in order for Article 3 of the Convention to be applied in the context of damage to property, it was necessary for the applicants to monitor the destruction of their own houses. The importance of the presence or absence of any circumstance cannot be assessed in isolation, but only in the context of all the circumstances of the case. In view of the above findings, the Court considers that this factor was not decisive in the present case.


RESOLUTION


The case violated the requirements of Article 3 of the Convention in conjunction with Article 14 of the Convention in respect of the first group of applicants, the complaint of the second group of applicants was considered incompatible with the Convention ratione materiae (adopted unanimously).

Regarding compliance with Article 3 of the Convention (procedural aspect) in conjunction with Article 14 of the Convention. During the investigation of the events, several serious mistakes were made. The investigating authorities had ample evidence that the local authorities, including the local police, knew about the preparation of the attack, but did not take any measures to prevent it and remained indifferent during the attack, apparently confining themselves to preventing casualties. However, no action was taken to investigate this aspect of the case. No effort was made to find out what and when they found out from which source, whether they knew any organizers, whether they contacted them, and why they limited their role to warning applicants of the need to leave instead of taking steps to prevent attacks.

The local police, which apparently played a certain role in the events that were being investigated, actively participated in the investigation itself. Such an investigation and the lack of verification of one of the obvious versions, and, apparently, without a reasonable justification, indicated not only the inadequate and superficial nature of the investigation, but also the lack of its independence.

Measures taken to identify perpetrators who were private individuals were also not sufficient. Of the three people who were identified as instigators of the pogrom, only two were questioned. They denied personal involvement in the plundering of Roma houses. However, there are no indications that they were interrogated in connection with their alleged incitement to the pogrom. In addition, it appeared from the case file that the witnesses denied their personal participation in the pogrom, but they were not asked if they knew of any of the attackers. This was especially surprising for police officers who were present at the scene and personally observed the pogrom and the persons who participated in it.

Finally, despite the clear evidence that the action in question was directed against members of a particular ethnic group, the investigation was carried out into the mere violation of public order. There is no evidence in the case file that the authorities conducted an investigation into possible nationalist motives for the pogrom.

The findings of the case were also considered in the light of international reports on the systematic negative attitude towards the Roma by some law enforcement officers in Ukraine.


RESOLUTION


The case was violated in respect of the first group of applicants, the complaint of the second group of applicants was declared incompatible with the Convention ratione materiae (adopted unanimously).

Regarding compliance with Article 8 of the Convention in conjunction with Article 14 of the Convention. The position of the second group of applicants was not within the scope of Article 3 of the Convention and could have been sufficiently considered from the point of view of Article 8 of the Convention. It found that the authorities had made serious omissions concerning the protection of the first group of applicants from looting their houses, which allowed the Court to conclude that there had been a violation of Article 3 of the Convention in conjunction with Article 14 of the Convention.

Similar conclusions could be made regarding the second group of applicants. The only difference between the second group of applicants was that they were not in the village during the relevant events and, having arrived there later, found that their houses had been looted. As a result of the attack, the applicants could no longer live in their homes. Although there is no indication in the case file of specific facts confirming that the applicants were prevented from returning to the village, it would be unreasonable to assume that they would permanently live in dilapidated houses in the village, the authorities of which made it clear to them that they would not provide them with any protection from mob violence, especially given that there was no investigation into the relevant events and no one was brought to justice.

Therefore, there can be no doubt that the damage caused to the applicants 'homes constituted a serious and unreasonable interference with the applicants' right to respect for their private and family life and home.


RESOLUTION


The case was violated in accordance with the requirements of Article 8 of the Convention in conjunction with Article 14 of the Convention (adopted unanimously).


COMPENSATION


In application of Article 41 of the Convention. The European Court awarded 11,000 euros to each applicant from the first group and 9,000 euros to each applicant from the second group as compensation for non-pecuniary damage; the claim for compensation for material damage was rejected.


Source of publication: https://espchhelp.ru/blog/2624-burlya-and-others-v-ukraine .

 

 

Постановление ЕСПЧ от 06 ноября 2018 года по делу "Миличевич (Milicevic) против Черногории" (жалоба N 27821/16).

 

В 2016 году заявителю была оказана помощь в подготовке жалобы. Впоследствии жалоба была коммуницирована Черногории.

 

По делу успешно рассмотрена жалоба заявителя на неспособность властей защитить его от нападения со стороны психически больного человека, который до этого ему угрожал. По делу допущено нарушение требований статьи 8 Конвенции о защите прав человека и основных свобод.

 

 

 

ОБСТОЯТЕЛЬСТВА ДЕЛА

 

 

 

В конце января 2013 года заявитель сообщил в полицию о том, что X., долгое время состоявший на учете у психиатра в связи с диагнозом "шизофрения", угрожал ему. Через два дня после этого X. напал на заявителя с молотком и нанес ему травму головы. Заявитель подал заявление о возбуждении уголовного дела в отношении X., которого впоследствии осудили за причинение телесных повреждений, а также за другое нападение, совершенное в октябре 2012 года, когда X. без причины ударил ножом V.J. После этого X. был признан виновным в обоих нападениях, и ему было назначено прохождение обязательного психиатрического лечения.

 

Впоследствии требование заявителя о возмещении морального вреда, причиненного ему в результате предполагаемой неспособности властей Черногории принять какие-либо превентивные меры, было оставлено без удовлетворения. Суд государства-ответчика не усмотрел оснований для привлечения органов государственной власти к ответственности.

 

 

 

ВОПРОСЫ ПРАВА

 

 

 

По поводу соблюдения статьи 8 Конвенции. В законодательстве Черногории была предусмотрена уголовная ответственность за посягательство на личную безопасность. Если прокуратура отказывалась от возбуждения уголовного дела по каким-либо основаниям, потерпевшая сторона имела право осуществлять обвинение как "субсидиарный прокурор". Таким образом, законодательство государства-ответчика предоставляло достаточную защиту.

 

Хотя было признано, что уполномоченные органы вмешались после нападения X. на заявителя, нельзя было упускать из виду те обстоятельства, что бездействие властей и их неспособность обеспечить заявителю защиту после угроз X. или позаботиться о том, чтобы X. была предоставлена соответствующая психиатрическая помощь после того, как он напал на V.J., привели к реализации угроз X. в адрес заявителя.

 

В частности, власти государства-ответчика знали о том, что X. долгое время находился на психиатрическом учете, что с его стороны имели место другие случаи насильственного поведения, в том числе нападения на соседей, поджог собственного дома, затопление квартиры соседей, и что X. всегда носил при себе нож или иное аналогичное оружие. Власти Черногории также знали о предыдущей судимости X. и о том, что в рамках рассмотрения того уголовного дела суды установили причинно-следственную связь между психическим состоянием X. и совершенными им преступлениями. Кроме того, за четыре месяца до нападения на заявителя X. самовольно покинул больницу, нарушив рекомендации врача. Несколько дней спустя он напал на V.J. без какой-либо причины. В материалах дела не содержалось доказательств того, что после нападения на V.J. в отношении X. проводилось медицинское освидетельствование с целью установить, принимал ли X. назначенные ему препараты, что свидетельствовало об отсутствии сотрудничества между полицией и медицинскими службами. По факту нападения был составлен обвинительный акт, однако в течение более трех месяцев, то есть до нападения на заявителя, в связи с этим инцидентом не принималось каких-либо действий. Более того, властям было известно, что X. угрожал заявителю, поскольку последний сообщил об этом полиции. Таким образом, власти государства-ответчика должны были знать о реальном и неизбежном риске нападения на заявителя.

 

Отсутствие достаточных мер, принятых властями Черногории, в ответ на поведение X. являлось нарушением позитивных обязательств государства-ответчика по обеспечению права заявителя на личную жизнь по статье 8 Конвенции.

 

 

 

ПОСТАНОВЛЕНИЕ

 

 

 

По делу было допущено нарушение требований статьи 8 Конвенции (принято единогласно).

 

 

 

КОМПЕНСАЦИЯ

 

 

 

В порядке применения статьи 41 Конвенции. Европейский Суд присудил заявителю 4 500 евро в качестве компенсации морального вреда.

 

 

 

Источник публикации: https://espchhelp.ru/blog/2623-milichevich-protiv-chernogorii .

 

 

 

 

 

Одлука ЕЦХР-а од 6. новембра 2018. године у предмету Милицевић против Црне Горе (представка Н 27821/16).

 

У 2016. години, подносиоцу жалбе је пружена помоћ у припреми представке. Након тога, представка је достављена Црној Гори.

 

Случај је успјешно размотрена представка подносиоца пријаве на немогућност власти да га заштите од напада на ментално болесну особу која му је раније пријетила. Случај је прекршио захтјеве члана 8 Конвенције о заштити људских права и основних слобода.

 


ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

 


Крајем јануара 2013. године, подносилац жалбе је обавестио полицију да му је Кс., која је дуго била регистрована код психијатра у вези са дијагнозом "шизофреније", претила. Два дана након тога, Кс. је напао подносиоца представке чекићем и повредио главу. Подносилац представке је поднео кривичну пријаву против Кс., који је накнадно осуђен за наношење телесних повреда, као и други напад почињен у октобру 2012. године, када је Кс. избоо В.Ј. Након тога, Кс. је осуђен за оба напада, те му је наређено да се подвргне обавезном психијатријском лијечењу.

 

Након тога, одбијен је захтјев подносиоца жалбе за нематеријалну штету проузроковану наводном немогућношћу црногорских власти да подузму превентивне мјере. Суд тужене државе није уочио никакав основ за довођење државних органа пред лице правде.

 


ПИТАЊА ПРАВА

 


Што се тиче поштовања члана 8 Конвенције. Црногорско законодавство криминализује задирање у личну сигурност. Ако је тужилаштво одбило да покрене кривични поступак по било ком основу, оштећена страна је имала право да тужилаштво изврши као “супсидијарни тужилац”. Дакле, законодавство тужене државе је пружило довољну заштиту.

 

Иако је признато да су власти интервенисале након напада Кс. на подносиоца представке, било је немогуће изгубити из вида чињеницу да недјеловање власти и њихова неспособност да пруже заштиту подносиоцу представке након Кс пријетњи или да осигурају да Кс добије одговарајућу психијатријску помоћ након начин на који је напао ВЈ довео је до реализације Кс претњи против подносиоца представке.

 

Посебно, власти тужене државе су знале да се Кс. дуго налазио на психијатријским евиденцијама, да је имао друге случајеве насилног понашања, укључујући нападе на комшије, паљење сопствене куће, поплаве стана својих комшија и да је Кс увек носио са собом нож или друго слично оружје. Црногорске власти су знале и за досадашњу криминалистичку евиденцију Кс. и да су у оквиру разматрања тог кривичног предмета судови утврдили узрочну везу између менталног стања Кс и злочина које је починио. Поред тога, четири мјесеца прије напада на подноситеља захтјева, Кс. је напустио болницу без дозволе, кршећи препоруке лијечника. Неколико дана касније напао је В.Ј. без икаквог разлога. Спис предмета није садржао доказе да је након напада на В.Ј. у вези са Кс., обављен је лекарски преглед да би се утврдило да ли је Кс. узела преписане лекове, указујући да нема сарадње између полиције и медицинских служби. Подигнута је оптужница о чињеници напада, али више од три мјесеца, то јест, прије напада на подноситеља захтјева, није подузета никаква акција у вези с овим инцидентом. Штавише, власти су знале да је Кс. претио подносиоцу представке јер је о томе обавијестио полицију. Према томе, власти тужене државе требале су бити свјесне стварног и неизбјежног ризика од напада на подносиоца пријаве.

 

Недостатак довољних мјера које су предузеле црногорске власти као одговор на понашање Кс-а представља кршење позитивних обавеза тужене државе да осигура право подносиоца захтјева на приватност према члану 8. Конвенције.

 


РЕСОЛУТИОН

 


Предмет је био кршење члана 8. Конвенције (усвојен једногласно).

 


ПЛАЋАЊЕ

 


У примени члана 41 Конвенције. Европски суд је досудио подносиоцу представке 4.500 евра на име нематеријалне штете.

 


Извор публикације: https://espchhelp.ru/blog/2622-milicevic-protiv-crne-gore .

 

 

 

 

 

ECHR ruling of November 6, 2018 in the case of Milicevic v. Montenegro (application N 27821/16).

 

In 2016, the complainant was assisted in preparing a application. Subsequently, the application was communicated to Montenegro.

 

The case was successfully considered the application of the applicant on the inability of the authorities to protect him from being attacked by a mentally ill person who had threatened him before. The case has violated the requirements of Article 8 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms.

 


THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

 


At the end of January 2013, the complainant informed the police that X., who had been registered with a psychiatrist for a long time in connection with the diagnosis of "schizophrenia", had threatened him. Two days after that, X. attacked the applicant with a hammer and injured his head. The applicant filed a criminal complaint against X., who was subsequently convicted of causing bodily harm, as well as another assault committed in October 2012, when X. stabbed V.J. After that, X. was convicted of both attacks, and he was ordered to undergo compulsory psychiatric treatment.

 

Subsequently, the complainant’s claim for non-pecuniary damage caused by the alleged inability of the Montenegrin authorities to take any preventive measures was dismissed. The court of the respondent state did not discern any grounds for bringing the state authorities to justice.

 


QUESTIONS OF RIGHT

 


Regarding compliance with Article 8 of the Convention. Montenegrin legislation criminalizes encroachment on personal security. If the prosecutor’s office refused to initiate a criminal case on any grounds, the injured party had the right to carry out the prosecution as a “subsidiary prosecutor”. Thus, the legislation of the respondent State provided sufficient protection.

 

Although it was recognized that the authorities intervened after the attack by X. on the applicant, it was impossible to lose sight of the fact that the authorities' inaction and their inability to provide the applicant with protection after X’s threats or to ensure that X was provided with appropriate psychiatric assistance the way he attacked VJ led to the realization of X's threats against the applicant.

 

In particular, the authorities of the respondent state knew that X. had been on psychiatric records for a long time, that he had other cases of violent behavior, including attacks on neighbors, arson of his own house, flooding of his neighbors' apartment, and that X . always carried a knife or other similar weapon with him. The Montenegrin authorities also knew about the previous criminal record of X. and that within the framework of the consideration of that criminal case, the courts established a causal link between the mental state of X. and the crimes committed by him. In addition, four months before the attack on the applicant, X. left the hospital without permission, violating the doctor’s recommendations. A few days later, he attacked V.J. without any reason. The case file did not contain evidence that after the attack on V.J. in relation to X., a medical examination was conducted to establish whether X. had taken the drugs prescribed to him, indicating that there was no cooperation between the police and the medical services. An indictment was made on the fact of the attack, but for more than three months, that is, prior to the attack on the applicant, no action was taken in connection with this incident. Moreover, the authorities were aware that X. had threatened the applicant since the latter had informed the police about this. Thus, the authorities of the respondent state should have been aware of the real and inevitable risk of an attack on the applicant.

 

The lack of sufficient measures taken by the Montenegrin authorities in response to X’s conduct constituted a violation of the respondent State’s positive obligations to ensure the applicant’s right to privacy under Article 8 of the Convention.

 


RESOLUTION

 


The case was a violation of Article 8 of the Convention (adopted unanimously).

 


COMPENSATION

 


In application of Article 41 of the Convention. The European Court awarded the applicant EUR 4,500 in respect of non-pecuniary damage.

 


Source of publication: https://espchhelp.ru/blog/2621-milicevic-v-montenegro .

 

 

Постановление ЕСПЧ от 06 ноября 2017 года по делу "Висент Дель Кампо (Vicent Del Campo) против Испании" (жалоба N 25527/13).

 

В 2013 году заявителю была оказана помощь в подготовке жалобы. Впоследствии жалоба была коммуницирована Испании.

 

По делу успешно рассмотрена жалоба заявителя на признание его виновным в психологическом преследовании с указанием его фамилии в решении суда, вынесенном по результатам разбирательства против его работодателя, о котором заявитель не знал. По делу допущено нарушение требований статьи 8 Конвенции о защите прав человека и основных свобод.

 

 

 

ОБСТОЯТЕЛЬСТВА ДЕЛА

 

 

 

Заявитель, преподаватель и начальник отдела в государственной школе, обвинялся в психологическом преследовании в отношении коллеги. После того, как жалоба последней была оставлена властями без удовлетворения как необоснованная, она обратилась в суд с заявлением к региональной администрации, требуя компенсацию за то, что преследование не было предупреждено. В 2011 году Верховный суд признал факт предполагаемого психологического преследования на рабочем месте доказанным и предписал администрации выплатить компенсацию в размере 14 500 евро. В решении суда была указана фамилия заявителя. Заявитель, который узнал о данном процессе лишь из публикации в местной газете в какой-то момент после вынесения решения суда, подал заявление о признании его стороной по делу. Верховный суд отклонил его требование на основании того, что заявитель не мог считаться имеющим непосредственный интерес в деле об установлении ответственности региональной администрации.

 

 

 

ВОПРОСЫ ПРАВА

 

 

 

По поводу соблюдения статьи 8 Конвенции. Поскольку заявитель не являлся стороной по делу о привлечении к ответственности региональной администрации, согласно законодательству Испании вывод об ответственности администрации не повлек автоматически какой-либо выгоды или ущерба для его прав. Ни мотивировка судебного решения, ни содержавшееся в нем изложение фактов ни при каких обстоятельствах не имели силы res judicata в отношении последующего процесса о привлечении к ответственности должностного лица в связи с предполагаемым причинением вреда при исполнении должностных обязанностей.

 

Учитывая, что в решении Верховного суда была указана фамилия заявителя и содержался вывод о том, что его поведение представляло собой психологическое преследование и запугивание, а также принимая во внимание, что публикация этих выводов могла иметь негативные последствия для личной и семейной жизни заявителя, жалоба заявителя относилась к сфере действия статьи 8 Конвенции.

 

Более того, сообщение сведений о личности заявителя в тексте решения Верховного суда не могло рассматриваться как предсказуемое последствие действий самого заявителя. Исходя из материалов дела представляется, что заявитель ничего не знал об этом процессе. Его не вызывали в суд, он не являлся стороной по делу, предметом которого было лишь установление ответственности администрации в связи с действием или бездействием должностных лиц при исполнении ими своих обязанностей. Кроме того, жалоба на преследование на рабочем месте, поданная коллегой заявителя в отношении него лично, до этого была оставлена без удовлетворения, и коллега не подавала других жалоб против заявителя. Заявитель никогда не обвинялся и не был признан виновным в совершении каких-либо преступлений.

 

Следовательно, меры, на которые жаловался заявитель, представляли собой "вмешательство" в его право на уважение личной жизни и преследовали цель "защиты прав и свобод других лиц", в частности, прав коллеги заявителя как предполагаемой жертвы преследования на рабочем месте путем признания и публичного раскрытия фактов при возмещении причиненного ущерба и в интересах надлежащего отправления правосудия.

 

Если процесс об ответственности администрации имел специфические признаки, Верховный суд не ограничивал свои доводы простой констатацией того факта, что ситуация, в которой оказалась коллега заявителя, представляла собой преследование на рабочем месте, и что органы, занимающимися вопросами образования, несмотря на то, что они знали об этой ситуации, не приняли эффективных мер для ее прекращения. Верховный суд осуществил тщательный анализ фактов и доказательств и пришел к выводу, что поведение заявителя представляло собой повторявшееся психологическое преследование. Подобная квалификация поведения заявителя в авторитетном судебном постановлении, вероятно, могла иметь огромное значение в той мере, в какой она выражала общественное осуждение заявителя и могла оказать большое влияние на его личное и профессиональное положение, а также на его честь и репутацию.

 

Соответствующее законодательство Испании не требовало установления личности должностного лица, причинившего вред, и не ставило привлечение администрации к ответственности в зависимость от установления вины должностного лица в виде умысла или неосторожности. Таким образом, судам государства-ответчика было достаточно установить лишь наличие вреда и его связь с функционированием государственного аппарата. Верховный суд также был вправе опустить любые имена и фамилии в своем постановлении, избежать указания данных о личности заявителя или ограничить публикацию сведений о судебном производстве из соображений государственной политики или защиты прав и свобод. Более того, доступ к тексту решения или некоторым его частям мог быть ограничен, если было затронуто право лица на личную жизнь. Данные меры в значительной мере ограничили бы влияние решения на право заявителя на защиту репутации и личной жизни, и неясно, почему Верховный суд не принял таких мер для защиты данных о личности заявителя.

 

Заявитель не был извещен, допрошен, вызван повесткой или иным образом уведомлен о жалобе, поданной его коллегой в Верховный суд. Соответственно, у него не было возможности требовать неразглашения Верховным судом данных о его личности или других сведений частного характера до вынесения решения. Соответственно, вмешательство в личную жизнь заявителя не сопровождалось эффективными и адекватными гарантиями.

 

Дело имело значительные последствия и получило большую огласку в обществе. Хотя непонятно, каким образом средства массовой информации получили сведения о деле, отмечалось, что согласно законодательству Испании судебное производство было открытым, за исключением случаев, когда закрытое рассмотрение дела было необходимо для защиты прав и свобод. В результате решения оглашались публично и после их вынесения и подписания соответствующим судом публиковались. Более того, после вынесения решения доступ к нему уже находился за рамками контроля Верховного суда, поскольку разрешение на распространение документов относительно производства в отношении третьих лиц, не являвшихся стороной по делу, находилось в ведении секретаря-канцлера суда, а не судей. Принимая во внимание это обстоятельство, а также обязанность властей защищать репутацию лиц, Верховный суд должен был принять необходимые меры для защиты права заявителя на защиту личной жизни при вынесении решения.

 

Вмешательство в право заявителя на уважение личной жизни, произошедшее в результате решения Верховного суда, не было в достаточной степени обоснованно при конкретных обстоятельствах дела, и, несмотря на пределы усмотрения судов государства-ответчика по таким вопросам, вмешательство не было соразмерным правомерным целям, которые оно преследовало.

 

 

 

ПОСТАНОВЛЕНИЕ

 

 

 

По делу было допущено нарушение требований статьи 8 Конвенции (принято единогласно).

 

 

 

КОМПЕНСАЦИЯ

 

 

 

В порядке применения статьи 41 Конвенции. Европейский Суд присудил заявителю 12 000 евро в качестве компенсации морального вреда, требование о компенсации материального ущерба было отклонено.

 

 

 

Источник публикации: https://espchhelp.ru/blog/2620-visent-del-kampo-protiv-ispanii .

 

 

 

 

 

Sentencia del TEDH de 6 de noviembre de 2017 en el caso de Vicent Del Campo (España) (demanda No. 25527/13).

 

En 2013, el demandante fue asistido en la preparación de una demanda. Posteriormente, la demanda fue comunicada a España.

 

El caso fue considerado exitosamente como la demanda del solicitante para encontrarlo culpable de persecución psicológica, indicando su nombre en una decisión judicial tomada sobre los resultados del proceso contra su empleador, que el solicitante no conocía. El caso ha violado los requisitos del artículo 8 de la Convención para la Protección de los Derechos Humanos y las Libertades Fundamentales.

 


LAS CIRCUNSTANCIAS DEL CASO

 


El solicitante, un profesor y el jefe de un departamento en una escuela pública, fue acusado de persecución psicológica contra un colega. Después de que las autoridades desestimaran la queja por no estar demostrada, recurrió ante el tribunal a la administración regional, exigiendo una indemnización por el hecho de que no se había advertido a la fiscalía. En 2011, el Tribunal Supremo reconoció que el supuesto acoso psicológico en el lugar de trabajo había sido comprobado y ordenó a la administración que pagara una indemnización de 14.500 euros. La decisión del tribunal indicó el nombre del solicitante. El solicitante, que se enteró de este proceso solo a través de una publicación en un periódico local en algún momento después de que se tomó la decisión del tribunal, presentó una solicitud para ser reconocida como parte en el caso. El Tribunal Supremo rechazó su demanda alegando que no se podía considerar que el solicitante tuviera un interés directo en el caso de establecer la responsabilidad de la administración regional.

 


PREGUNTAS DE DERECHO

 


Respecto al cumplimiento del artículo 8 del Convenio. Como el solicitante no era parte en el caso de responsabilizar a la administración regional, de acuerdo con la legislación española, la conclusión sobre la responsabilidad de la administración no implicaba automáticamente ningún beneficio o daño a sus derechos. Ni la motivación de la decisión judicial, ni la declaración de hechos contenida en ella bajo ninguna circunstancia tuvieron el poder de res judicata con respecto al proceso posterior de llevar al funcionario ante la justicia en relación con la presunta infracción del daño en el desempeño de sus funciones oficiales.

 

Teniendo en cuenta que la decisión del Tribunal Supremo indicó el nombre del solicitante y concluyó que su comportamiento era de acoso e intimidación psicológica, y también teniendo en cuenta que la publicación de estos hallazgos podría tener consecuencias negativas para la vida personal y familiar del solicitante, la queja estaba dentro del ámbito de aplicación del artículo 8 del Convenio.

 

Además, la divulgación de la identidad del solicitante en el texto de la decisión del Tribunal Supremo no puede considerarse una consecuencia previsible de las acciones del propio solicitante. Según los materiales del caso, parece que el solicitante no sabía nada sobre este proceso. No fue citado ante el tribunal, no era parte en el caso, cuyo tema era solo el establecimiento de responsabilidad administrativa en relación con la acción o inacción de los funcionarios en el desempeño de sus funciones. Además, la queja de persecución en el trabajo, presentada personalmente por el colega del autor de la queja, se dejó sin satisfacción, y el colega no presentó otras quejas contra el autor de la queja. El solicitante nunca fue acusado y no fue declarado culpable de ningún delito.

 

En consecuencia, las medidas denunciadas por el solicitante constituían una "interferencia" con su derecho al respeto de su vida privada y perseguían el objetivo de "proteger los derechos y libertades de los demás", en particular los derechos del compañero del solicitante como presunta víctima de un proceso judicial en el lugar de trabajo mediante el reconocimiento y la publicidad. Revelación de hechos en reparación por daños y en beneficio de la adecuada administración de justicia.

 

Si el proceso de responsabilidad de la administración tenía características específicas, el Tribunal Supremo no limitó sus argumentos a simplemente afirmar que la situación en la que se encontraba la colega de la demandante era un acoso en el lugar de trabajo, y que las autoridades educativas, a pesar del hecho de que Consciente de esta situación, no tomó medidas efectivas para detenerla. El Tribunal Supremo realizó un análisis exhaustivo de los hechos y las pruebas y concluyó que el comportamiento del solicitante era una persecución psicológica repetida. Tal calificación de la conducta de la solicitante en una decisión judicial autorizada probablemente podría haber sido de gran importancia en la medida en que expresó su condena pública a la demandante y podría tener una gran influencia en su posición personal y profesional, así como en su honor y reputación.

 

La legislación española pertinente no requería la identificación del funcionario que causó el daño, y no hizo que la administración fuera procesada en función de establecer la culpabilidad del funcionario en forma de intención o negligencia. Así, los tribunales del estado demandado solo tenían que establecer la existencia del daño y su conexión con el funcionamiento del aparato estatal. El Tribunal Supremo también tenía derecho a omitir cualquier nombre en su fallo, a evitar especificar la identidad del solicitante, oa restringir la publicación de información sobre procedimientos judiciales por razones de orden público o protección de derechos y libertades. Además, el acceso al texto de la decisión o a algunas de sus partes podría restringirse si se afectara el derecho de la persona a la privacidad. Estas medidas limitarían significativamente el impacto de la decisión sobre el derecho del solicitante a proteger su reputación y su vida personal, y no está claro por qué el Tribunal Supremo no tomó tales medidas para proteger la identidad del solicitante.

 

El solicitante no fue notificado, interrogado, convocado o notificado de otro modo de la queja presentada por su colega ante el Tribunal Supremo. En consecuencia, no tuvo la oportunidad de exigir que el Tribunal Supremo no divulgue datos personales u otra información privada antes de la decisión. En consecuencia, la interferencia con la privacidad del solicitante no fue acompañada por salvaguardas efectivas y adecuadas.

 

El caso tuvo implicaciones significativas y fue ampliamente difundido. Aunque no está claro cómo los medios de comunicación obtuvieron información sobre el caso, se observó que, de acuerdo con la legislación española, los procedimientos judiciales estaban abiertos, excepto en los casos en que era necesaria una audiencia a puerta cerrada para proteger los derechos y libertades. Como resultado, las decisiones se anunciaron públicamente y, luego de su adopción y firma por el tribunal correspondiente, se publicaron. Además, una vez que se tomó la decisión, el acceso a ella ya estaba fuera del control del Tribunal Supremo, ya que el permiso para distribuir documentos relacionados con los procedimientos contra terceros que no eran parte en el caso estaba bajo la jurisdicción del secretario del tribunal y no de los jueces. Teniendo en cuenta esta circunstancia, así como la obligación de las autoridades de proteger la reputación de las personas, el Tribunal Supremo debería haber tomado las medidas necesarias para proteger el derecho a la privacidad del solicitante.

 

La interferencia con el derecho del autor a respetar su vida privada como resultado de la decisión del Tribunal Supremo no se justificó suficientemente en las circunstancias particulares del caso y, a pesar de los límites de la discreción de los tribunales del acusado en tales asuntos, la interferencia no fue proporcional a los objetivos legítimos perseguido.

 


Resolucion

 


El caso fue una violación del artículo 8 de la Convención (adoptado por unanimidad).

 


PAGO

 


En aplicación del artículo 41 del Convenio. El Tribunal otorgó a la demandante 12,000 EUR por daños no pecuniarios, la demanda por daños materiales fue rechazada.

 


Fuente de publicación: https://espchhelp.ru/blog/2619-vicent-del-campo-c-espana .

 

 

 

 

 

ECHR judgment of November 6, 2017 in the case of Vicent Del Campo (Spain) (application No. 25527/13).

 

In 2013, the complainant was assisted in preparing a application. Subsequently, the application was communicated to Spain.
The case was successfully considered the application of the applicant to find him guilty of psychological persecution, indicating his name in a court decision made on the results of the proceedings against his employer, which the applicant did not know about. The case has violated the requirements of Article 8 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms.

 


THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

 


The applicant, a teacher and the head of a department in a public school, was accused of psychological persecution against a colleague. After the complaint was dismissed by the authorities as unsubstantiated, she appealed to the court to the regional administration, demanding compensation for the fact that the prosecution was not warned. In 2011, the Supreme Court recognized the alleged psychological harassment at the workplace as proven and ordered the administration to pay compensation in the amount of 14,500 euros. The decision of the court indicated the name of the applicant. The applicant, who learned about this process only from a publication in a local newspaper at some point after the court decision was made, filed an application to be recognized as a party to the case. The Supreme Court rejected his claim on the grounds that the applicant could not be considered as having a direct interest in the case of establishing responsibility for the regional administration.

 


QUESTIONS OF RIGHT

 


Regarding compliance with Article 8 of the Convention. Since the applicant was not a party to the case of bringing the regional administration to responsibility, according to Spanish law, the conclusion about the responsibility of the administration did not automatically entail any benefit or damage to his rights. Neither the motivation of the court decision, nor the statement of facts contained therein under any circumstances had the power of res judicata with respect to the subsequent process of bringing the official to justice in connection with the alleged infliction of harm in the performance of official duties.

 

Considering that the decision of the Supreme Court indicated the name of the applicant and concluded that his behavior was psychological harassment and intimidation, and also taking into account that the publication of these findings could have negative consequences for the personal and family life of the applicant, the complaint was within the scope of Article 8 of the Convention.

 

Moreover, the disclosure of the identity of the applicant in the text of the decision of the Supreme Court could not be considered as a predictable consequence of the actions of the applicant himself. Based on the materials of the case, it appears that the applicant did not know anything about this process. He was not summoned to the court, he was not a party to the case, the subject of which was only the establishment of administrative responsibility in connection with the action or inaction of officials in the performance of their duties. In addition, the complaint of persecution at work, filed by the complainant’s colleague against him personally, was left without satisfaction, and the colleague did not file other complaints against the complainant. The applicant was never accused and was not found guilty of any crimes.

 

Consequently, the measures complained of by the applicant constituted an “interference” with his right to respect for his private life and pursued the aim of “protecting the rights and freedoms of others”, in particular the rights of the applicant's colleague as an alleged victim of prosecution in the workplace through recognition and public disclosure of facts in reparation for damages and in the interests of the proper administration of justice.

 

If the administration’s responsibility process had specific features, the Supreme Court did not limit its arguments to merely stating that the situation in which the applicant’s colleague found herself constituted harassment in the workplace, and that the educational authorities, despite the fact that they aware of this situation, did not take effective measures to stop it. The Supreme Court carried out a thorough analysis of the facts and evidence and concluded that the applicant’s behavior was a repeated psychological persecution. Such a qualification of the applicant’s conduct in an authoritative court decision could probably have been of great importance to the extent that she expressed public condemnation of the applicant and could have a great influence on his personal and professional position, as well as on his honor and reputation.

 

The relevant Spanish legislation did not require the identification of the official who caused the harm, and did not make the administration prosecuted dependent on establishing the official’s guilt in the form of intent or negligence. Thus, it was enough for the courts of the respondent state to establish only the existence of harm and its connection with the functioning of the state apparatus. The Supreme Court was also entitled to omit any names in its ruling, to avoid specifying the identity of the applicant, or to restrict the publication of information about judicial proceedings for reasons of public policy or protection of rights and freedoms. Moreover, access to the text of the decision or to some of its parts could be restricted if the right of a person to privacy was affected. These measures would significantly limit the impact of the decision on the applicant's right to protect his reputation and personal life, and it is not clear why the Supreme Court did not take such measures to protect the identity of the applicant.

 

The applicant was not notified, interrogated, summoned or otherwise notified of the complaint filed by his colleague to the Supreme Court. Accordingly, he did not have the opportunity to require the Supreme Court to not disclose personal data or other private information prior to the decision. Accordingly, interference with the applicant’s privacy was not accompanied by effective and adequate safeguards.

 

The case had significant implications and was widely publicized. Although it is not clear how the media obtained information about the case, it was noted that according to Spanish law, judicial proceedings were open, except in cases when a closed hearing of the case was necessary to protect rights and freedoms. As a result, the decisions were announced publicly and after their adoption and signing by the relevant court were published. Moreover, after the decision was made, access to it was already beyond the control of the Supreme Court, since permission to distribute documents regarding the proceedings against third parties who were not parties to the case was under the jurisdiction of the court secretary and not judges. Taking into account this circumstance, as well as the obligation of the authorities to protect the reputation of individuals, the Supreme Court should have taken the necessary measures to protect the applicant's right to privacy.

 

Interference with the complainant’s right to respect for his private life as a result of the Supreme Court’s decision was not sufficiently substantiated under the particular circumstances of the case, and despite the limits of the discretion of the defendant’s courts on such matters, the interference was not proportionate to the legitimate goals that pursued.

 


RESOLUTION

 


The case was a violation of Article 8 of the Convention (adopted unanimously).

 


COMPENSATION

 


In application of Article 41 of the Convention. The Court awarded the applicant EUR 12,000 in respect of non-pecuniary damage, the claim for pecuniary damage was rejected.

 


Source of publication: https://espchhelp.ru/blog/2618-vicent-del-campo-v-spain .