Москва
+7-929-527-81-33
Вологда
+7-921-234-45-78
Вопрос юристу онлайн Юридическая компания ЛЕГАС Вконтакте

Новости от 20 мая 2020 года из блога, посвященного практике в Европейском суде по правам человека ЕСПЧ

Обновлено 20.05.2020 04:21

 

Постановление ЕСПЧ от 01 октября 2019 года по делу "Орлович и другие (Orlovic and Others) против Боснии и Герцеговины" (жалоба N 16332/18).

В 2018 году заявителям была оказана помощь в подготовке жалобы. Впоследствии жалоба была коммуницирована Боснии и Герцоговине.

По делу успешно рассмотрена жалоба на вопрос о неисполнении окончательного решения о возвращении земельных участков внутренне перемещенным лицам в полном объеме, в том числе участка, на котором была построена церковь. По делу допущено нарушение требований статьи 1 Протокола N 1 к Конвенции о защите прав человека и основных свобод.

 

ОБСТОЯТЕЛЬСТВА ДЕЛА

 

Заявители были вынуждены оставить свои жилища во время войны в Боснии в 1992-1995 годах и стали внутренне перемещенными лицами. В 1997 году часть земельных участков, принадлежавших заявителям, была экспроприирована и передана приходу для строительства церкви. В 1999 году Комиссия по рассмотрению требований в отношении недвижимого имущества внутренне перемещенных лиц и беженцев (далее - Комиссия) отменила любые недобровольные передачи имущества или ограничения прав на него, которые произошли после 1992 года, и установила, что заявители имели право вернуть себе землю. В 2001 году Министерство по делам беженцев приказало немедленно вернуть землю. Земельные участки были возвращены заявителям, за исключением того участка, на котором была церковь. Попытки заявителей вернуть себе землю в полном объеме не увенчались успехом.

 

ВОПРОСЫ ПРАВА

 

По поводу соблюдения статьи 1 Протокола N 1 к Конвенции. Сторонами не оспаривалось, что заявители были владельцами спорного имущества и что они имели право на возвращение им земли. Право заявителей на реституцию в полном объеме было установлено решениями Комиссии и Министерства по делам беженцев.

Оба решения предоставили им право на немедленное возвращение земельных участков, оба были окончательными и подлежавшими исполнению. Согласно Закону о реституции имущества от 1998 года и Дейтонскому мирному соглашению 1995 года соответствующие власти были обязаны имплементировать решения Комиссии.

Впоследствии земельные участки были возвращены заявителям, за исключением того участка, на котором была церковь. Заявители безуспешно пытались добиться возвращения им земли в полном объеме. Обязательство государства обеспечить заявителям эффективное осуществление ими права собственности, предусмотренного статьей 1 Протокола N 1 к Конвенции, требовало от внутригосударственных властей принять практические меры для обеспечения исполнения решений Комиссии и Министерства по делам беженцев. Вместо этого власти сначала даже действовали противоположным образом, разрешая, чтобы церковь оставалась на земельном участке заявителей. Гражданский иск заявителей о возвращении им земельного участка впоследствии был оставлен без удовлетворения.

Несмотря на то, что у них были два окончательных решения о возвращении земельных участков в полном объеме, заявители по-прежнему не могли по истечении 17 лет после ратификации Конвенции и Протоколов к ней властями Боснии и Герцеговины мирно пользоваться своим имуществом.

Хотя задержка исполнения решения могла быть оправдана в конкретных обстоятельствах, власти Боснии и Герцеговины не предоставили какого-либо обоснования их бездействия в деле заявителей. Очень длительная задержка представляла собой ясный отказ органов власти от исполнения соответствующих решений, оставляя заявителей в состоянии неопределенности относительно реализации их прав собственности. Таким образом, в результате неисполнения властями окончательных и подлежавших исполнению решений заявители были серьезно поражены в своих имущественных правах. В связи с этим на них было возложено несоразмерное и чрезмерное бремя.

 

ПОСТАНОВЛЕНИЕ

 

По делу было допущено нарушение требований статьи 1 Протокола N 1 к Конвенции (принято единогласно).

В порядке применения статьи 46 Конвенции Европейский Суд счел, что нарушение, установленное в деле заявителей, не оставляло реального выбора относительно мер, необходимых для его устранения. При таких условиях, принимая во внимание особые обстоятельства дела, Европейский Суд решил, что власти Боснии и Герцеговины должны были принять все необходимые меры, чтобы обеспечить исполнение решений Комиссии и Министерства по делам беженцев в полном объеме, в том числе снести церковь с земли заявителей, без дальнейших задержек и не позднее трех месяцев с момента вступления в силу Постановления Европейского Суда.

 

В порядке применения статьи 41 Конвенции. Европейский Суд присудил 5 000 евро первому заявителю и по 2 000 евро каждому из остальных заявителей в качестве компенсации морального вреда.

 

Источник публикации: https://espchhelp.ru/blog/3297-orlovich-i-drugiye-protiv-bosnii-i-gertsegoviny .

 

 

 

Пресуда ЕСЉП-а од 01. октобра 2019. у предмету Орловић и други против Босне и Херцеговине (жалба бр. 16332/18).

У 2018. години, подносиоци представке су помогли у припреми жалбе. Након тога, жалба је прослијеђена Босни и Херцеговини.

У случају је жалба успешно размотрена по питању неиспуњавања коначне одлуке о враћању земљишта у потпуности интерно расељеним лицима, укључујући земљиште на којем је црква саграђена. Случај је прекршио услове из члана 1 Протокола бр. 1 уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.


Околности случаја


Подносиоци пријава били су приморани да напусте своје домове током рата у Босни 1992-1995. Године и постану интерно расељена лица. 1997. године део земљишних парцела у власништву подносилаца представке је експроприран и пребачен у парохију ради изградње цркве. Комисија за разматрање захтева за некретнинама интерно расељених особа и избеглица (у даљем тексту Комисија) је 1999. године поништила све насилне преносе имовине или ограничења права на њу која су се догодила након 1992. године и утврдила да подносиоци представке имају право да поврате земљу. 2001. године, Министарство за избеглице наложило је повратак земље одмах. Земљиште је враћено подносиоцима представке, осим земљишта на коме се налазила црква. Покушаји подносиоца представке да им врате земљу у потпуности били су неуспешни.


ПИТАЊА ЗАКОНА


Што се тиче поштивања члана 1 Протокола бр. 1 уз Конвенцију. Стране нису оспориле да су подносиоци представке били власници спорне имовине и да су имали право да им врате земљу. Право подносилаца представке на реституцију у потпуности је утврђено одлукама Комисије и Министарства за избјеглице.

Обје одлуке су им дале право да одмах врате земљу, обје су биле коначне и извршне. Према Закону о реституцији имовине из 1998. године и Дејтонском мировном споразуму из 1995. године, власти су морале да примене одлуке Комисије.

Након тога, земљишне парцеле су враћене подносиоцима представки, осим парцеле на којој се налазила црква. Подносиоци представке су безуспешно покушали да им врате поврат земље. Обавеза државе да осигура подносиоцима захтева ефикасно остваривање права својине предвиђеног чланом 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију, захтева од домаћих власти да предузму практичне мере како би обезбедиле спровођење одлука Комисије и Министарства за избеглице. Уместо тога, власти су у почетку чак деловале супротно, дозвољавајући цркви да остане на земљи подносилаца представке. Грађански захтев подносилаца представке за њихов повраћај земљишта касније је одбачен.

Упркос чињеници да су имале двије коначне одлуке о враћању земљишта у цијелости, подносиоци пријаве још увијек нису могли након што су власти Босне и Херцеговине ратифицирали Конвенцију и њене протоколе на миран начин користити своју имовину.

Иако би одлагање извршења одлуке могло бити оправдано у специфичним околностима, власти Босне и Херцеговине нису пружиле никакво оправдање за своје неактивност у случају подносилаца захтјева. Веома дуго одлагање представљало је очито одбијање власти да изврше релевантне одлуке, остављајући подносиоце представке у неизвесности у погледу остваривања њихових имовинских права. Дакле, као резултат неуспеха власти да испоштују коначне и извршне одлуке, подносиоци представке су озбиљно погођени њиховим имовинским правима. У том погледу на њих је постављен несразмеран и претеран терет.


РЕЗОЛУЦИЈА


У случају да је дошло до кршења захтева из члана 1 Протокола бр. 1 уз Конвенцију (усвојеног једногласно).

Примењујући члан 46 Конвенције, Суд сматра да повреда утврђена у случају подносилаца представке није оставила стварни избор у погледу мера неопходних за њено отклањање. Под тим условима, узимајући у обзир посебне околности случаја, Суд је одлучио да власти Босне и Херцеговине морају подузети све потребне мјере како би осигурале потпуну проведбу одлука Комисије и Министарства за избјеглице, укључујући рушење цркве подносилаца представке, без даљњег одгађања и најкасније у року од три месеца након ступања на снагу пресуде Европског суда.


У примјени члана 41 Конвенције. Суд је доделио 5.000 евра првом подносиоцу представке и 2.000 евра за преостале подносиоце представке у односу на нематеријалну штету.


Извор публикације: https://espchhelp.ru/blog/3296-orlovic-i-drugi-protiv-bosne-i-hercegovine .

 

 

ECHR judgment of 01 October 2019 in the case of Orlovic and Others v. Bosnia and Herzegovina (application No. 16332/18).

In 2018, the applicants were assisted in preparing the application. Subsequently, the application was communicated to Bosnia and Herzegovina.

In the case, the application was successfully considered on the issue of non-fulfillment of the final decision on the return of land to internally displaced persons in full, including the land on which the church was built. The case has violated the requirements of Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms.


Circumstances of the case


The applicants were forced to leave their homes during the war in Bosnia in 1992-1995 and became internally displaced persons. In 1997, part of the land plots owned by the applicants was expropriated and transferred to the parish for the construction of the church. In 1999, the Commission for the Consideration of Requirements for Real Estate of Internally Displaced Persons and Refugees (hereinafter referred to as the Commission) canceled any involuntary transfers of property or restrictions on rights to it that occurred after 1992, and established that the applicants had the right to regain land. In 2001, the Ministry of Refugees ordered the return of land immediately. The land was returned to the applicants, with the exception of the land on which the church was located. The applicants' attempts to regain their land in full were unsuccessful.


QUESTIONS OF LAW


Regarding compliance with Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention. It was not disputed by the parties that the applicants were the owners of the disputed property and that they had the right to return the land to them. The applicants' right to restitution was fully established by decisions of the Commission and the Ministry of Refugees.

Both decisions gave them the right to return the land immediately, both were final and enforceable. Under the Property Restitution Act of 1998 and the Dayton Peace Agreement of 1995, the authorities were required to implement the decisions of the Commission.

Subsequently, the land plots were returned to the applicants, with the exception of the parcel on which the church was located. The applicants unsuccessfully tried to obtain the full return of the land to them. The obligation of the state to ensure the applicants effective exercise of the property right provided for in Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention required the domestic authorities to take practical measures to ensure the implementation of decisions of the Commission and the Ministry of Refugees. Instead, the authorities initially even acted in the opposite way, allowing the church to remain on the applicants' land. The applicants' civil claim for their return of the land plot was subsequently dismissed.

Despite the fact that they had two final decisions on the return of the land in full, the applicants still could not after the ratification of the Convention and its Protocols by the authorities of Bosnia and Herzegovina peacefully use their property.

Although the delay in the execution of the decision could be justified in specific circumstances, the authorities of Bosnia and Herzegovina did not provide any justification for their inaction in the applicants' case. A very long delay represented a clear refusal by the authorities to enforce the relevant decisions, leaving the applicants in a state of uncertainty regarding the exercise of their property rights. Thus, as a result of the failure of the authorities to comply with the final and enforceable decisions, the applicants were seriously affected in their property rights. In this regard, a disproportionate and excessive burden was placed on them.


RESOLUTION


In the case there was a violation of the requirements of Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention (adopted unanimously).

In applying Article 46 of the Convention, the Court considers that the violation found in the applicants' case did not leave a real choice as to the measures necessary to eliminate it. Under such conditions, taking into account the special circumstances of the case, the Court decided that the authorities of Bosnia and Herzegovina should take all necessary measures to ensure the full implementation of the decisions of the Commission and the Ministry of Refugees, including the demolition of the church from the applicants' land, without further delay and no later than three months after the entry into force of the judgment of the European Court.


In application of Article 41 of the Convention. The Court awarded EUR 5,000 to the first applicant and EUR 2,000 to each of the remaining applicants in respect of non-pecuniary damage.


Source of publication: https://espchhelp.ru/blog/3295-orlovic-and-others-v-bosnia-and-herzegovina .