Москва
+7-929-527-81-33
Вологда
+7-921-234-45-78
Вопрос юристу онлайн Юридическая компания ЛЕГАС Вконтакте

Новости от 21 декабря 2020 года из блога, посвященного практике в Европейском суде по правам человека ЕСПЧ

Обновлено 21.12.2020 07:14

 

Постановление ЕСПЧ от 23 июня 2020 года по делу "Владимир Харитонов (Vladimir Kharitonov) против Российской Федерации" (жалоба N 10795/14).

В 2014 году заявителю была оказана помощь в подготовке жалобы. Впоследствии жалоба была коммуницирована Российской Федерации.

По делу успешно рассмотрена жалоба на то, что сайт заявителя, владельца и администратора сайта о производстве и распространении электронных книг был заблокирован в результате блокировки другого сайта, на котором был размещен сборник историй по темам, связанным с каннабисом, и который находился по тому же адресу цифровой сети (IP-адрес). По делу было допущено нарушение статьи 13 Конвенции о защите прав человека и основных свобод во взаимосвязи со статьей 10 Конвенции.

 

ОБСТОЯТЕЛЬСТВА ДЕЛА

 

Сайт заявителя, владельца и администратора сайта о производстве и распространении электронных книг, был заблокирован в результате блокировки другого сайта, на котором был размещен сборник историй по темам, связанным с каннабисом, и который находился по тому же адресу цифровой сети (IP-адрес).

 

ВОПРОСЫ ПРАВА

 

По поводу соблюдения статьи 10 Конвенции. Оспариваемая мера представляла собой "вмешательство со стороны публичных властей" в право получать и распространять информацию. Правовым основанием для вмешательства была статья 15.1 Федерального закона Российской Федерации от 27 июля 2006 г. N 149-ФЗ "Об информации, информационных технологиях и о защите информации" (далее - Закон об информации). Данное положение определяло категории запрещенного контента, который мог быть заблокирован, и устанавливало поэтапную процедуру вынесения решения о блокировке. Статья 15.1 Закона об информации разрешала властям блокировать сайт полностью, не проводя различий между запрещенным и разрешенным контентом, который сайт мог содержать. Однако полная блокировка доступа ко всему сайту была крайней мерой, сравнимой с запретом газеты или телевизионного канала. Если на другом сайте был размещен хотя бы какой-то контент, который можно было признать запрещенным, сайт заявителя не содержал информации, попадавшей в сферу действия статьи 15.1 Закона об информации. Заявитель не был каким бы то ни было образом связан с владельцами другого сайта или ответственным за предположительно запрещенный контент. Таким образом, рассматриваемое вмешательство не было основано на положении закона, которое должно было служить для него правовым основанием.

Блокировка сайта заявителя была автоматическим последствием принятия уполномоченным органом Российской Федерации по надзору в сфере связи, Роскомнадзором, решения о включении IP-адреса другого сайта в реестр заблокированных ресурсов. Немедленным последствием принятия данного решения была полная блокировка доступа ко всему кластеру веб-сайтов, IP-адрес которых совпадал с IP-адресом сайта-нарушителя. Статья 15.1 Закона об информации предоставляла Роскомнадзору широкие полномочия при выполнении решения о блокировке, вынесенного в отношении конкретного сайта. Однако Закон об информации не предписывал данному органу проверять, использовался ли данный адрес более, чем одним сайтом, или устанавливать наличие необходимости блокировки IP-адреса. Эта процедура могла привести и при обстоятельствах дела заявителя привела к такому практическому последствию, как расширение сферы действия решения о блокировке далеко за пределы запрещенного контента, на который данное решение было изначально направлено.

Виртуальный хостинг является распространенным и доступным механизмом хостинга для сайтов небольшого и среднего размера. Однако владельцы личных сайтов, такие как заявитель, могут не знать о контенте других расположенных на том же веб-сервере сайтов, в то время как провайдер, в настоящем деле это была компания, расположенная за пределами юрисдикции Российской Федерации, не связан принятым властями Российской Федерации определением запрещенного контента. Какой бы вариант платформы виртуального хостинга ни избрал заявитель, он подвергался риску того, что власти Российской Федерации объявят какой-либо контент сайтов, размещенных на том же веб-сервере, запрещенным и что владельцы этих сайтов и провайдеры хостинга не будут выполнять приказы об удалении данного контента. Законодательство Российской Федерации не возлагало на заявителя обязанность контролировать контент других сайтов, размещенных на том же веб-сервере, или соблюдение провайдером решения об удалении запрещенного контента. Тем не менее в результате широты полномочий, предоставленных законодательством Российской Федерации Роскомнадзору в сфере блокировки сайтов, заявитель был вынужден испытать на себе последствия решения властей о блокировке только потому, что его сайт случайно был связан, на уровне инфраструктуры, с чужим запрещенным контентом. При таких обстоятельствах Европейский Суд не мог констатировать, что закон был достаточно предсказуемым в своих последствиях и предоставлял заявителю возможность регулировать свое поведение.

Осуществление полномочий по вмешательству в право на распространение информации должно было быть ясно определено с целью минимизации влияния таких мер на доступность Интернета. В деле заявителя Роскомнадзор согласился с решением, которым Федеральная служба по контролю за оборотом наркотиками признала контент не принадлежавшего заявителю сайта запрещенным. И изначальное решение о признании контента запрещенным, и приказы Роскомнадзора по его применению были вынесены без предварительного уведомления сторон, права и интересы которых могли быть затронуты. Блокировка не была разрешена судом или иным независимым органом по урегулированию споров, который предоставлял бы заинтересованным сторонам форум, где они могли бы быть заслушаны. Законодательство Российской Федерации также не требовало от властей проведения какой-либо оценки последствий блокировки до ее применения. У Роскомнадзора не было юридической обязанности выявления потенциальных побочных эффектов блокировки IP-адреса, несмотря на то, что в результате использования распространенных техник использования Интернета можно было быстро получить список сайтов, расположенных на одном и том же веб-сервере.

Что касается гласности блокировки, Роскомнадзор обеспечивал функционирование веб-сервиса, позволявшего любому лицу выяснить, был ли сайт заблокирован и на каком правовом основании, каковы были дата и номер соответствующего решения и принявший его орган. Однако нельзя было получить доступ к тексту решения о блокировке, а также информацию о причинах блокировки или способах обжалования данной меры. Законодательство Российской Федерации также не предусматривало обязанности извещения третьих лиц о том, что было принято решение о блокировке, в случаях, когда оно приводило к побочным эффектам для прав владельцев других сайтов. У заявителя не было доступа к решению о блокировке: оно не было представлено в ходе производства на внутригосударственном уровне, а суды Российской Федерации отклонили требование заявителя о его раскрытии.

Наконец, что касается производства, инициированного заявителем с целью оспорить случайные последствия блокировки, ничто не указывало на то, что суды, рассматривавшие его жалобу, старались сопоставить различные затронутые в деле интересы, в частности, путем оценки необходимости блокировки всех сайтов, расположенных на одном веб-сервере. Суды государства-ответчика не применили Постановление Пленума Верховного Суда Российской Федерации от 27 июня 2013 г. N 21, в соответствии с которым они были обязаны принимать во внимание положения Конвенции в ее толковании Европейским Судом. При вынесении решения суды ограничились констатацией того, что Роскомнадзор действовал в соответствии с буквой закона. Однако судебный пересмотр, соответствующий Конвенции, должен был принимать во внимание, среди прочего, тот факт, что блокировка, в результате которой большие объемы разрешенной информации стали недоступны, существенно ограничивала права владельца сайта и пользователей Интернета и приводила к значительным негативным последствиям.

С принципом верховенства права несовместима ситуация, когда нормативная база не устанавливает гарантий, способных защитить лиц от чрезмерных и произвольных последствий мер по блокировке сайта, таких, как в настоящем деле. Если и существовали исключительные обстоятельства, оправдывающие блокировку запрещенного контента, государственные органы при вынесении решения о блокировке должны были убедиться в том, что данная мера касалась строго запрещенного контента и не имела произвольных или чрезмерных последствий, независимо от способа ее применения. Любая неизбирательная блокировка, которая в качестве побочного эффекта затрагивает разрешенный контент или сайт, является произвольным вмешательством в права владельцев таких сайтов.

С учетом рассмотрения законодательства Российской Федерации, примененного в настоящем деле, Европейский Суд пришел к выводу, что вмешательство было результатом применения процедуры, предусмотренной статьей 15.1 Закона об информации, которая не соответствовала вытекающему из Конвенции требованию предсказуемости и не предоставляла заявителю такую степень защиты от злоупотреблений, на которую у него было право в силу верховенства права в демократическом обществе. Следовательно, вмешательство не было "предусмотрено законом".

 

ПОСТАНОВЛЕНИЕ

 

По делу было допущено нарушение требований статьи 10 Конвенции (принято единогласно).

Европейский Суд также единогласно постановил, что по делу было допущено нарушение статьи 13 Конвенции во взаимосвязи со статьей 10 Конвенции, поскольку суды Российской Федерации не рассмотрели жалобу по существу и вопрос о том, являлись ли последствия блокировки сайта заявителя необходимыми и соразмерными.

 

КОМПЕНСАЦИЯ

 

В порядке применения статьи 41 Конвенции. Европейский Суд присудил заявителю 10 000 евро в качестве компенсации морального вреда.

 

Источник публикации: https://espchhelp.ru/blog/3572-vladimir-kharitonov-protiv-rossiyskoy-federatsii .

 

 

 

Judgment of the ECHR of 23 June 2020 in the case "Vladimir Kharitonov v. the Russian Federation" (aplication No. 10795/14).

In 2014, the applicant was assisted in the preparation of the aplication. The aplication was subsequently communicated to the russian federation.

The case successfully dealt with an aplication that the website of the applicant, the owner and administrator of the website on the production and distribution of electronic books was blocked as a result of the blocking of another website that hosted a collection of stories on cannabis-related topics and which was located at the same digital network address (IP address). The case involved a violation of article 13 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms in conjunction with article 10 of the Convention.

 

CIRCUMSTANCES OF THE CASE

 

The website of the applicant, the owner and administrator of a website about the production and distribution of e-books, was blocked as a result of the blocking of another website that hosted a collection of stories on cannabis-related topics and which was located at the same digital network address (IP address).

 

LEGAL ISSUES

 

Regarding compliance with article 10 of the Convention. The contested measure was "interference by public authorities" with the right to receive and disseminate information. The legal basis for the intervention was Article 15.1 of the Federal Law of the Russian Federation of July 27, 2006 N 149-FZ "On Information, Information Technologies and Information Protection "(hereinafter - the Law on Information). This provision defined the categories of prohibited content that could be blocked, and established a step-by-step procedure for making a decision on blocking. Article 15.1 of the Information Act allowed the authorities to block the site completely, without distinguishing between prohibited and permitted content that the site might contain. However, completely blocking access to the entire site was an extreme measure, comparable to banning a newspaper or television channel. If at least some content was posted on another site that could be considered prohibited, the applicant's site did not contain information that fell within the scope of article 15.1 of the Information Act. The applicant was not in any way associated with the owners of another site or responsible for the allegedly prohibited content. Thus, the intervention in question was not based on a provision of the law that should have served as a legal basis for it.

the blocking of the applicant's website was an automatic consequence of the decision taken by the authorized body of the russian federation for supervision of communications, roskomnadzor, to include the ip address of another site in the register of blocked resources. the immediate consequence of this decision was to completely block access to the entire cluster of websites whose ip address coincided with the ip address of the offending site. article 15.1 of the law on information gave roskomnadzor broad powers in implementing the decision to block a particular site. However, the Information Act did not require this authority to check whether a given address was used by more than one site, or to determine whether it was necessary to block an IP address. This procedure could have led, and in the circumstances of the applicant's case, to the practical consequence of extending the scope of the decision to block far beyond the prohibited content to which the decision was originally directed.

Virtual hosting is a common and affordable hosting mechanism for small and medium-sized sites. However, the owners of personal sites, such as the applicant, may not be aware of the content of other sites located on the same web server, while the provider, in the present case it was a company located outside the jurisdiction of the Russian Federation, is not bound by the definition of prohibited content adopted by the authorities of the Russian Federation. Whichever version of the virtual hosting platform the applicant chose, he was exposed to the risk that the authorities of the Russian Federation would declare any content of sites hosted on the same web server prohibited and that the owners of these sites and hosting providers would not comply with orders to remove this content. The legislation of the Russian Federation did not impose on the applicant the obligation to control the content of other sites hosted on the same web server, or the provider's compliance with the decision to remove prohibited content. Nevertheless, as a result of the breadth of powers granted by the legislation of the Russian Federation to Roskomnadzor in the field of blocking sites, the applicant was forced to experience the consequences of the authorities ' decision to block only because his site was accidentally connected, at the level of infrastructure, with someone else's prohibited content. In such circumstances, the Court could not find that the law was sufficiently predictable in its consequences and provided the applicant with an opportunity to regulate his conduct.

The exercise of the power to interfere with the right to disseminate information should have been clearly defined in order to minimize the impact of such measures on Internet accessibility. In the applicant's case, Roskomnadzor agreed with the decision by which the Federal Drug Control Service recognized the content of the website that did not belong to the applicant as prohibited. Both the initial decision to declare the content prohibited and Roskomnadzor's orders for its use were made without prior notice to the parties whose rights and interests may have been affected. The block was not resolved by a court or other independent dispute resolution body that would provide interested parties with a forum where they could be heard. the legislation of the russian federation also did not require the authorities to conduct any assessment of the consequences of blocking before its application. Roskomnadzor did not have a legal obligation to identify potential side effects of blocking an IP address, despite the fact that as a result of using common Internet usage techniques, it was possible to quickly get a list of sites located on the same web server.

As for the transparency of the blocking, Roskomnadzor ensured the functioning of a web service that allowed anyone to find out whether the site was blocked and on what legal basis, what was the date and number of the relevant decision and the body that made it. However, it was not possible to access the text of the decision on blocking, as well as information about the reasons for blocking or ways to appeal this measure. the legislation of the russian federation also did not provide for the obligation to notify third parties that a decision was made to block, in cases where it led to side effects for the rights of owners of other sites. the applicant did not have access to the decision on blocking: it was not presented during the proceedings at the domestic level, and the courts of the russian federation rejected the applicant's request for its disclosure.

Finally, with regard to the proceedings initiated by the applicant to challenge the accidental consequences of blocking, there was nothing to indicate that the courts that examined his complaint tried to compare the various interests involved in the case, in particular by assessing the need to block all sites located on the same web server. The courts of the respondent State did not apply the Decision of the Plenum of the Supreme Court of the Russian Federation No. 21 of 27 June 2013, according to which they were obliged to take into account the provisions of the Convention in its interpretation by the European Court. When making the decision, the courts limited themselves to stating that Roskomnadzor acted in accordance with the letter of the law. However, the judicial review in accordance with the Convention should have taken into account, among other things, the fact that the blocking, which made large amounts of authorized information inaccessible, significantly restricted the rights of the site owner and Internet users and led to significant negative consequences.

it is incompatible with the principle of the rule of law that the regulatory framework does not establish safeguards that can protect individuals from the excessive and arbitrary consequences of measures to block the site, such as in the present case. if there were exceptional circumstances justifying the blocking of prohibited content, the state authorities, when making a decision on blocking, should have made sure that the measure concerned strictly prohibited content and did not have arbitrary or excessive consequences, regardless of the method of its application. Any indiscriminate blocking that, as a side effect, affects the permitted content or site is an arbitrary interference with the rights of the owners of such sites.

Having considered the legislation of the Russian Federation applied in the present case, the Court concluded that the interference was the result of the application of the procedure provided for in article 15.1 of the Information Act, which did not meet the Convention's requirement of predictability and did not provide the applicant with the degree of protection against abuse to which he was entitled by virtue of the rule of law in a democratic society. Consequently, the intervention was not "provided for by law".

 

RESOLUTION

 

the case involved a violation of the requirements of article 10 of the convention (adopted unanimously).

The Court also unanimously held that there had been a violation of article 13 of the Convention in relation to article 10 of the Convention, since the Russian courts had not considered the merits of the complaint and whether the consequences of blocking the applicant's website were necessary and proportionate.

 

COMPENSATION

 

In the application of article 41 of the Convention. The Court awarded the applicant EUR 10,000 in respect of non-pecuniary damage.

 

The source of publication: https://espchhelp.ru/blog/3571-vladimir-kharitonov-v-the-russian-federation .

 

 

Постановление ЕСПЧ от 16 июня 2020 года по делу "Больевич (Boljevic) против Сербии" (жалоба N 47443/14).

 

В 2014 году заявителю была оказана помощь в подготовке жалобы. Впоследствии жалоба была коммуницирована Сербии.

 

По делу успешно рассмотрена жалоба на невозможность в связи с истечением срока давности провести тест ДНК умершего лица и пересмотреть окончательное судебное решение, подтверждающее отказ от отцовства, вынесенное без ведома заявителя и до того, как появилась возможность делать такие тесты. По делу допущено нарушение статьи 8 Конвенции о защите прав человека и основных свобод.

 

 

 

ОБСТОЯТЕЛЬСТВА ДЕЛА

 

 

 

До смерти А., бывшего мужа матери заявителя, последний считал, что А. был его родным отцом. В 2011 - 2012 годах заявитель узнал, что в 1972 году, когда ему было три года, было вынесено окончательное судебное решение, которым был удовлетворен иск А. об отказе от отцовства. Заявитель безуспешно пытался добиться возобновления производства по этому делу с целью установить личность его родного отца с помощью теста ДНК, который невозможно было провести в 1972 году. Суды Сербии отказали заявителю, главным образом ссылаясь на истечение (в 1977 году) пятилетнего срока для возобновления производства по делу и на то, что в ходе оспариваемого производства заявитель был представлен назначенным ему в законном порядке опекуном.

 

 

 

ВОПРОСЫ ПРАВА

 

 

 

По поводу соблюдения статьи 8 Конвенции. Европейский Суд рассмотрел настоящее дело с точки зрения позитивных обязательств властей Сербии.

 

(a) Соответствовал ли закону отказ в возобновлении производства по ранее закрытому гражданскому делу, и преследовал ли он правомерную цель. В мотивировке решений судов государства-ответчика не было признаков произвола. Кроме того, когда речь идет о возобновлении производства по делу, уже завершенного вынесением окончательного судебного решения, в контексте отцовства или ином, сам характер спора предполагает серьезные последствия, среди прочего, для правовой определенности. Сроки давности в делах об отцовстве, в частности, преследуют правомерную цель: они призваны защитить предполагаемых отцов от застарелых требований, тем самым предупреждая несправедливость, которая может возникнуть, если суды должны будут делать выводы относительно обстоятельств, имевших место за много лет до этого. Таким образом, суды Сербии, без сомнения, могли законно отказать в возобновлении производства по иным основаниям, не связанным со сроками давности, если они в надлежащем порядке были признаны неподтвержденными.

 

С учетом вышеизложенного отказ в возобновлении производства по гражданскому делу, завершенному в 1970-х годах, соответствовал закону и преследовал правомерную цель обеспечения правовой определенности и защиты прав других лиц.

 

(b) Был ли соблюден справедливый баланс. Во-первых, заявитель пытался установить личность его родного отца, что признается жизненно важным интересом, попадающим под защиту Конвенции и не исчезающим с возрастом. Во-вторых, у заявителя не было возможности добиться восстановления срока для обращения с требованием о возобновлении производства по делу. Законодательство государства-ответчика не позволяло принять во внимание особенности ситуации заявителя или сопоставить конкурирующие интересы. В-третьих, личная жизнь умершего лица, тест ДНК которого должен был проводиться, не могла быть негативно затронута соответствующим требованием. В-четвертых, в материалах дела отсутствовали указания на то, какой была позиция семьи умершего в отношении теста ДНК. В любом случае жалоба заявителя касалась отказа в возможности доказать, что А. действительно был его родным отцом. Кроме того, насколько ему было известно, данный факт не оспаривался до 2011 - 2012 годов. Даже в свидетельствах о рождении, выданных намного позже, в 2014 и 2019 годах, А. по-прежнему был указан в качестве отца заявителя. Наконец, Европейский Суд не мог согласиться с доводом властей Сербии о том, что заявитель мог снова обратиться в суд в рамках гражданского производства.

 

Следовательно, сохранение правовой определенности само по себе не являлось достаточным основанием для лишения заявителя права на установление отцовства. Власти Сербии признали, что суды государства-ответчика не смогли рассмотреть материально-правовой вопрос о том, был ли А. родным отцом заявителя, ввиду существующих временных ограничений для возобновления производства по делу. Принимая во внимание обстоятельства дела и превалирующий интерес заявителя, и, несмотря на пределы усмотрения, предоставленного властям государства-ответчика в настоящем контексте, власти не обеспечили соблюдения его права на уважение личной жизни (см. для сравнения, mutatis mutandis, Постановление Европейского Суда по делу "A.L. против Польши" (A.L. v. Poland) от 18 февраля 2014 г., жалоба N 28609/08, и Постановление Европейского Суда по делу "R.L. и другие против Дании" (R.L. and Others v. Denmark) от 17 марта 2017 г., жалоба N 52629/11, в которых выводы об отсутствии нарушения статьи 8 Конвенции были в значительной степени основаны на анализе того, какими были наилучшие интересы детей, не являвшихся заявителями по делу).

 

В отношении жалоб, касающихся деликатных и важных вопросов, подобных рассматриваемому в настоящем деле, затрагиваются различные противоположные интересы, которые должны быть сопоставлены между собой. В зависимости от конкретных обстоятельств это, в свою очередь, может привести Европейский Суд к разным выводам по таким делам при условии, что они соответствуют общим принципам.

 

 

 

ПОСТАНОВЛЕНИЕ

 

 

 

По делу было допущено нарушение требований статьи 8 Конвенции (принято единогласно).

 

 

 

КОМПЕНСАЦИЯ

 

 

 

В порядке применения статьи 41 Конвенции. Европейский Суд счел, что установление факта нарушения Конвенции само по себе является достаточной справедливой компенсацией морального вреда.

 

 

 

Источник публикации: https://espchhelp.ru/blog/3570-bolyevich-protiv-serbii .

 

 

 

 

 

Одлука ЕСЉП-а од 16. јуна 2020. у случају Болевић (Болјевић) против Србије (жалба Н 47443/14).

 

У 2014. години подносиоцу представке је пружена помоћ у припреми жалбе. Жалба је касније била комуницирана од стране Србије.

 

Случај је успешно решио жалбу због немогућности због истека застаре да се изврши ДНК тест преминуле особе и да се преиспита коначна судска одлука којом се потврђује одрицање од очинства, донесено без знања подносиоца представке и пре него што се појавила прилика за такве тестове. У предмету је дозвољено кршење члана 8 Конвенције о заштити људских права и основних слобода.

 

 

 

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

 

 

 

Пре смрти а. , бившег мужа мајке подносиоца представке, последњи је веровао да је а.његов отац. У 2011. - 2012. години, подносилац захтева је сазнао да је 1972.године, када је имао три године, донета коначна пресуда којом је одобрена тужба а. за одбијање очинства. Подносилац представке је безуспешно покушао да настави производњу у овом случају са циљем да утврди идентитет свог родног оца ДНК тестом који није био могућ 1972. године. Судови у Србији одбили су подносиоца представке, углавном се позивајући на истицање (1977.) петогодишњег рока за поновно отварање поступка у предмету и на чињеницу да је у спорном поступку подносилац представке законски именовао старатељ.

 

 

 

ПИТАЊА ПРАВА

 

 

 

О поштовању члана 8 Конвенције. Европски Суд правде је овај случај разматрао у смислу позитивних обавеза српских власти.

 

(а) да ли је закон испунио одбијање да се обнови производња у претходно затвореном грађанском случају и да ли је следио правни циљ. У мотивацији одлука судова окривљене државе није било знакова произвољности. Поред тога, када је у питању наставак производње у случају који је већ завршен доношењем коначне пресуде, у контексту очинства или на други начин, сама природа спора претпоставља озбиљне посљедице, између осталог, на правну сигурност. Застаре у случајевима очинства, посебно, имају правну сврху: они су дизајнирани да заштите наводне очеве од старих захтјева, чиме се упозоравају неправде које би могле настати ако судови морају донијети закључке о околностима које су се догодиле много година раније. Дакле, судови у Србији су без сумње могли легално одбити наставак производње из других разлога који нису повезани са застарама, ако су на одговарајући начин проглашени непотврђеним.

 

С обзиром на горе наведено, одбијање наставка производње у грађанском предмету завршеном 1970-их било је у складу са законом и имало је правни циљ да осигура правну сигурност и заштиту права других.

 

(Б) Да ли је поштена равнотежа. Прво, подносилац захтева је покушао да утврди идентитет свог оца, што је препознато као витални интерес који спада у заштиту конвенције и не нестаје са годинама. Друго, подносилац представке није имао начина да постигне обнову рока за рјешавање захтјева за поновном производњом у случају. Законодавство државе окривљене није дозволило да се узму у обзир специфичности ситуације подносиоца представке или да се подударају са конкурентским интересима. Треће, лични живот покојника, чији је ДНК тест требало да се уради, није могао бити негативно погођен одговарајућим захтевом. Четврто, у запису далеко упутства на то какав је положај породице покојника у погледу теста ДНК. У сваком случају, жалба подносиоца представке односила се на одбијање могућности да докаже да је а. заиста његов отац. Поред тога, према његовим сазнањима, ова чињеница није оспоравана до 2011-2012. Чак и на изводима из матичне књиге рођених много касније, 2014.и 2019. године, а. је и даље наведен као отац подносиоца представке. Коначно, Европски Суд правде се није могао сложити са аргументом српских власти да је подносилац представке могао поново да се обрати суду у оквиру грађанског поступка.

 

Сходно томе, задржавање правне сигурности само по себи није био довољан разлог да се подносиоцу представке ускрати право на успостављање очинства. Власти Србије признале су да судови окривљене државе нису били у стању да размотре логистичко-правно питање Да ли је а.био отац подносиоца представке, с обзиром на постојећа временска ограничења за наставак производње у овом случају. Узимајући у обзир околности случаја и преовлађујући интерес подносиоца представке, и упркос ограничењима дискреције коју су власти државе окривљене дале у садашњем контексту, власти нису поштовале његово право на поштовање приватног живота (види за поређење, мутатис мутандис, пресуду Европског Суда у случају А. Л. против Пољске (а. л. в. Поланд) од 18. фебруара 2014., жалбу Н 28609/08, и пресуду Европског Суда у случају "Р. Л. и други против Данске" (Р. Л. Денмарк) од 17. марта 2017., жалба н 52629/11, у којој су закључци о недостатку кршења члана 8 конвенције у великој мери засновани на анализи који су најбољи интереси деце која нису подносиоци захтева у овом случају).

 

У вези са притужбама у вези са деликатним и важним питањима као што је она која се разматра у овом случају, утичу на различите супротне интересе који се морају међусобно ускладити. У зависности од конкретних околности, то би заузврат могло довести Европски Суд правде до различитих закључака о таквим случајевима, под условом да су у складу са општим принципима.

 

 

 

Уредба

 

 

 

У случају је дозвољено кршење захтева члана 8 Конвенције (прихваћено једногласно).

 

 

 

Компензација

 

 

 

По редоследу примене члана 41 Конвенције. Европски Суд правде сматрао је да је утврђивање чињенице кршења Конвенције сама по себи довољна правична надокнада за моралну штету.

 

 

 

Извор публикације: https://espchhelp.ru/blog/3569-bolevic-protiv-srbije .

 

 

 

 

 

ECHR decision of 16 June 2020 in the case "Boljevic v. Serbia" (aplication No. 47443/14).

 

In 2014, the applicant was assisted in the preparation of the aplication. The aplication was subsequently communicated to Serbia.

 

the case successfully considered an aplication about the inability, due to the expiration of the statute of limitations, to conduct a dna test of the deceased person and to review the final court decision confirming the refusal of paternity, made without the applicant's knowledge and before it was possible to do such tests. The case involved a violation of article 8 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms.

 

 

 

CIRCUMSTANCES OF THE CASE

 

 

 

Prior to the death of A., the applicant's mother's ex-husband, the latter believed that A. was his natural father. In 2011-2012, the applicant learned that in 1972, when he was three years old, a final court decision was issued, which satisfied A.'s claim to renounce paternity. The applicant unsuccessfully sought to have the case reopened in order to establish the identity of his natural father by means of a DNA test, which could not have been carried out in 1972. The Serbian courts refused the applicant, mainly referring to the expiration (in 1977) of the five-year period for the resumption of proceedings in the case and to the fact that in the course of the contested proceedings the applicant was represented by a legally appointed guardian.

 

 

 

LEGAL ISSUES

 

 

 

Regarding compliance with article 8 of the Convention. The Court considered the present case from the point of view of the positive obligations of the Serbian authorities.

 

(a) Whether the refusal to resume proceedings in a previously closed civil case was in accordance with the law, and whether it had a legitimate purpose. There were no signs of arbitrariness in the reasoning behind the decisions of the courts of the respondent State. In addition, when it comes to the resumption of proceedings in a case that has already been completed by a final judgment, in the context of paternity or otherwise, the very nature of the dispute implies serious consequences, among other things, for legal certainty. the statute of limitations in paternity cases, in particular, has a legitimate purpose: it is intended to protect alleged fathers from long-standing claims, thereby preventing the unfairness that may arise if the courts have to draw conclusions about circumstances that occurred many years before. Thus, the courts of Serbia could no doubt lawfully refuse to resume proceedings on other grounds not related to the statute of limitations, if they were duly found to be unconfirmed.

 

In view of the above, the refusal to resume proceedings in a civil case completed in the 1970s was in accordance with the law and had the legitimate aim of ensuring legal certainty and protecting the rights of others.

 

(b) Whether a fair balance has been struck. First, the applicant sought to establish the identity of his natural father, which is recognized as a vital interest that falls under the protection of the Convention and does not disappear with age. Secondly, the applicant did not have the opportunity to obtain the restoration of the time limit for applying for the resumption of proceedings in the case. The law of the respondent State did not allow taking into account the specifics of the applicant's situation or comparing competing interests. Third, the personal life of the deceased person whose DNA test was to be carried out could not be negatively affected by the relevant requirement. Fourth, there was no indication in the case file of the deceased's family's position on the DNA test. In any event, the applicant's complaint concerned the denial of the possibility of proving that A. was indeed his natural father. In addition, as far as he knew, this fact was not disputed until 2011-2012. Even in the birth certificates issued much later, in 2014 and 2019, A. was still listed as the applicant's father. finally, the court could not accept the serbian authorities ' argument that the applicant could have applied to the court again in civil proceedings.

 

Consequently, the preservation of legal certainty was not in itself sufficient to deprive the applicant of the right to establish paternity. The Serbian authorities acknowledged that the courts of the respondent State had failed to consider the substantive question of whether A. was the applicant's natural father, due to the existing time constraints for the resumption of the proceedings. Taking into account the circumstances of the case and the applicant's prevailing interest, and despite the limits of discretion granted to the authorities of the respondent State in the present context, the authorities did not ensure that his right to respect for his private life was respected (see, for comparison, mutatis mutandis, the Judgment of the European Court of Justice in A. L. v. Poland of 18 February 2014, Complaint No. 28609/08, and the Judgment of the European Court of Justice in R. L. and Others v. Denmark (R. L. and Others v. Denmark). Denmark) of 17 March 2017, complaint No. 52629/11, in which the conclusions that there was no violation of article 8 of the Convention were largely based on an analysis of what were the best interests of the children who were not the applicants in the case).

 

In respect of complaints concerning sensitive and important matters, such as the one under consideration in the present case, various opposing interests are involved, which must be compared with each other. Depending on the specific circumstances, this, in turn, may lead the European Court to different conclusions in such cases, provided that they comply with general principles.

 

 

 

RESOLUTION

 

 

 

The case involved a violation of the requirements of article 8 of the Convention (adopted unanimously).

 

 

 

COMPENSATION

 

 

 

In the application of article 41 of the Convention. the court considered that the finding of a violation of the convention was in itself sufficient just compensation for non-pecuniary damage.

 

 

 

The source of publication: https://espchhelp.ru/blog/3568-boljevic-v-serbia .

 

 

Постановление ЕСПЧ от 11 июня 2020 года по делу "Балдасси и другие (Baldassi and Others) против Франции" (жалоба N 15271/16).

 

В 2016 году заявителям была оказана помощь в подготовке жалобы. Впоследствии жалоба была коммуницирована Франции.

 

По делу успешно рассмотрена жалоба на уголовное преследование и осуждение заявителей за то, что они призывали посетителей в супермаркете не покупать продукты из Израиля. По делу не допущено нарушения требований статьи 7 Конвенции о защите прав человека и основных свобод. По делу допущено нарушение требований статьи 10 Конвенции о защите прав человека и основных свобод.

 

 

 

ОБСТОЯТЕЛЬСТВА ДЕЛА

 

 

 

Заявители, члены местного общества по оказанию поддержки Палестине, которое принимало участие в международной кампании "Бойкот, лишение инвестиций и санкции" (далее - кампания), инициированной неправительственными организациями в 2005 году после вынесения заключения Международного суда, были подвергнуты уголовному преследованию за то, что призывали посетителей в супермаркете не покупать продукты из Израиля, на основании положения Закона о свободе прессы, запрещавшего подстрекательство к дискриминации группы людей по признаку, среди прочего, их происхождения или принадлежности к определенной национальности. Заявители были оправданы в суде первой инстанции на основании того, что соответствующий пункт статьи Закона о свободе прессы не применялся к обстоятельствам дела, но были осуждены судом второй инстанции и приговорены условно к штрафу в размере 1 000 евро, также они были обязаны возместить ассоциациям-истцам причиненный ущерб.

 

 

 

ВОПРОСЫ ПРАВА

 

 

 

По поводу соблюдения статьи 7 Конвенции. Безусловно, соответствующий пункт статьи Закона о свободе прессы явно не упоминал о подстрекательстве к экономической дискриминации, которая специально указывалась в другом пункте применяемой статьи, но только в отношении таких признаков, как пол, сексуальная ориентация или инвалидность, а не происхождение или принадлежность к определенной национальности.

 

Однако принимая во внимание существовавшую на тот момент прецедентную практику, заявители могли знать, что они подвергаются риску уголовного преследования за их призывы к бойкотированию продуктов, импортированных из Израиля, поскольку Европейский Суд уже высказался по этому поводу в Постановлении по делу "Виллем против Франции" (Willem v. France) от 16 июля 2009 г., жалоба N 10883/05 (см. далее).

 

 

 

ПОСТАНОВЛЕНИЕ

 

 

 

По делу не было допущено нарушения требований статьи 7 Конвенции (принято шестью голосами "за" при одном - "против").

 

По поводу соблюдения статьи 10 Конвенции. С учетом вывода в отношении статьи 7 Конвенции вмешательство было "предусмотрено законом". Из мотивировки приговоров, вынесенных заявителям, следовало, что их осуждение было призвано защитить право производителей или поставщиков продуктов из Израиля на доступ к рынку. Таким образом, речь шла о защите "прав других лиц", которая признается в качестве правомерной цели в соответствии с пунктом 2 статьи 10 Конвенции. Остается выяснить, было ли вмешательство "необходимо в демократическом обществе", в свете принципов, изложенных в Постановлении Большой Палаты Европейского Суда по делу "Перинчек против Швейцарии" ( v. Switzerland) от 15 октября 2015 г., жалоба N 27510/08.

 

Оценка призывов к бойкоту. Бойкот является, прежде всего, способом выражения протестных мнений. Следовательно, призыв к бойкоту, целью которого является сообщение протестных мнений вместе с призывом к определенным связанным с ними действиям, относится к сфере защиты статьи 10 Конвенции.

 

Тем не менее призыв к бойкоту является особым способом осуществления права на свободу выражения мнения, поскольку сочетает в себе выражение протестного мнения и подстрекательство к различию в обращении, поэтому в зависимости от характеризующих его обстоятельств он может рассматриваться как призыв к дискриминации.

 

В то же время призыв к дискриминации представляет собой призыв к нетерпимости, который вместе с призывами к насилию и ненависти является одним из пределов, которые ни в коем случае не могут быть превышены в рамках осуществления права на свободу выражения мнения. Однако подстрекательство к различию в обращении необязательно является призывом к дискриминации.

 

Постановление Европейского Суда по делу "Виллем против Франции" (Willem v. France). Вывод, сделанный Европейским Судом в данном деле, во многом основывается на следующих элементах: на том факте, что, объявив о своем решении потребовать от муниципальных служб общественного питания бойкота израильских продуктов, заявитель Виллем действовал в официальном качестве мэра и воспользовался связанными с этим полномочиями в нарушение обязанности сохранения нейтралитета и соответствующей обязанности проявления сдержанности; на способе, которым он сделал данное заявление, а именно на том обстоятельстве, что он не инициировал обсуждение в муниципальном совете и голосование, и потому нельзя было сказать, что он способствовал свободной дискуссии по вопросу, представлявшему общественный интерес.

 

Настоящее дело. Настоящее дело отличается тем, что заявители являются простыми гражданами, на которых не возложены обязанности и ответственность, присущие должности мэра, и влияние которых на потребителей несравнимо с влиянием мэра на органы соответствующей коммуны. Вместе с тем именно с целью спровоцировать или стимулировать обсуждение вопроса среди потребителей заявители осуществляли призывы к бойкоту, что и привело к преследованию, на которое они жалуются в Европейский Суд.

 

Кроме того, заявители были осуждены не за расистские или антисемитские высказывания, не за призывы к ненависти или насилию и не за насильственные действия или причинение ущерба. Следует отметить, что супермаркет не предъявил гражданского иска в рамках уголовного дела.

 

Европейский Суд не ставит под сомнение закон, на основании которого заявители были осуждены. Однако остается фактом то, что в том виде, в котором данный закон был истолкован и применен в настоящем деле, он запрещает любой призыв к бойкоту продуктов по признаку их географического происхождения, независимо от содержания призыва, его мотивов и обстоятельств, при которых он имел место.

 

Осудив заявителей, суд государства-ответчика не проанализировал действия и высказывания, за которые они подвергались преследованию, в свете данных факторов, но сделал общий вывод о том, что призыв к бойкоту представлял собой провокацию дискриминации и "не мог являться частью права на свободу выражения мнения". Иными словами, он не установил, что с учетом обстоятельств дела осуждение заявителей было необходимо в демократическом обществе для достижения правомерной цели.

 

В то же время в настоящем деле тщательная мотивировка имела еще более важное значение. Во-первых, действия и высказывания, которые ставились заявителям в вину, касались вопроса, представлявшего общественный интерес (соблюдение международного публичного права государством Израиль и ситуации с правами человека на оккупированных палестинских территориях), и являлись частью современной дискуссии, открытой как во Франции, так и во всем международном сообществе.

 

Во-вторых, данные действия и высказывания представляли собой выражение политических и пропагандистских мнений. По своей природе выражение политических мнений является источником полемики и часто происходит в резкой форме. Однако из-за этого оно не перестает представлять собой общественный интерес, если только не перерастает в призыв к насилию, ненависти или нетерпимости. За эти пределы выходить нельзя, как это подчеркнул по поводу призывов к бойкоту Специальный докладчик по вопросу о свободе религии или убеждений в докладе о своей деятельности, представленном Генеральной Ассамблее ООН в 2019 году.

 

Таким образом, для осуждения заявителей не было относимых и достаточных оснований, которые бы свидетельствовали о том, что суд применил нормы, соответствующие принципам, предусмотренным статьей 10 Конвенции, и основывался на надлежащей оценке обстоятельств дела.

 

 

 

ПОСТАНОВЛЕНИЕ

 

 

 

По делу было допущено нарушение требований статьи 10 Конвенции (принято единогласно).

 

 

 

КОМПЕНСАЦИЯ

 

 

 

В порядке применения статьи 41 Конвенции. Европейский Суд присудил каждому из заявителей по 380 евро в качестве возмещения материального ущерба и 7 000 евро совместно в качестве компенсации морального вреда.

 

 

 

Источник публикации: https://espchhelp.ru/blog/3567-baldassi-i-drugiye-protiv-frantsii .

 

 

 

 

 

Arrêt CEDH du 11 juin 2020 Dans l'affaire Baldassi et Autres c. France (requête N ° 15271/16).

 

En 2016, les requérants ont reçu une aide pour préparer leur plainte. La plainte a ensuite été communiquée à la France.

 

L'affaire a donné lieu à des poursuites pénales et à la condamnation des plaignants pour avoir exhorté les visiteurs d'un supermarché à ne pas acheter de produits en provenance d'Israël. Il n & apos; y a pas eu violation des dispositions de l & apos; article 7 de la Convention de sauvegarde des droits de l & apos; homme et des libertés fondamentales. En l & apos; espèce, les dispositions de l & apos; article 10 de la Convention de sauvegarde des droits de l & apos; homme et des libertés fondamentales ont été violées.

 

 

 

CIRCONSTANCES DE L'AFFAIRE

 

 

 

Les requérants, membres de la société locale de soutien à la Palestine, qui a participé à la campagne internationale "Boycott, exclusion des investissements et sanctions" (ci-après dénommée - la campagne), initiée par des organisations non gouvernementales en 2005, après le prononcé de conclusions de la cour Internationale de justice, ont été soumis à des poursuites pénales pour ce que prônaient les visiteurs dans un supermarché de ne pas acheter des produits en provenance d'Israël, sur la base des dispositions de la Loi sur la liberté de la presse, запрещавшего incitation à la discrimination d'un groupe de personnes sur la base, entre autres, de l'origine ou de l'appartenance à une nationalité. Les candidats ont été acquittés par le tribunal de première instance au motif que le point correspondant de l'article de la Loi sur la liberté de la presse ne s'est pas appliqué aux circonstances de l'affaire, mais ont été condamnés par le tribunal de deuxième instance et condamné conditionnellement à une amende de 1 000 euros, ils ont été obligés de rembourser les associations les plaignants de dommages et intérêts.

 

 

 

QUESTION DE DROIT

 

 

 

Concernant le respect de l'article 7 de la Convention. Certainement, l'article de la Loi sur la liberté de la presse ne sont pas explicitement mentionné sur l'incitation à la discrimination, qui est spécialement constitué, dans un autre paragraphe utilisée dans l'article, mais uniquement à l'égard des caractéristiques telles que le sexe, l'orientation sexuelle ou le handicap, pas de l'origine ou de l'appartenance à une nationalité.

 

Toutefois, compte tenu de la jurisprudence de l'époque, les requérants pouvaient savoir qu'ils risquaient d'être poursuivis pour avoir appelé au boycottage de produits importés d'Israël, car la Cour européenne de justice s'était déjà prononcée à ce sujet dans l'Arrêt Willem C. France du 16 juillet 2009, requête n ° 10883/05 (voir ci-après).

 

 

 

ORDONNANCE

 

 

 

En l'espèce, il n'y a pas eu violation des dispositions de l'article 7 de la Convention (adoptée par six voix pour et une contre).

 

Concernant le respect de l'article 10 de la Convention. Compte tenu de la Conclusion concernant l'article 7 de la Convention, l'intervention était "prévue par la loi". Il ressort des motifs des condamnations prononcées par les requérants que leur condamnation visait à protéger le droit des producteurs ou des fournisseurs de produits israéliens d'accéder au marché. Il s'agissait donc de la protection des "droits d'autrui", qui est reconnue comme un objectif légitime au sens du paragraphe 2 de l'article 10 de la Convention. Reste à savoir si l'intervention était "nécessaire dans une société démocratique", à la lumière des principes énoncés dans l'Arrêt de la Grande Chambre de la cour européenne de Justice dans l'affaire perinchek C. Suisse ( C. Suisse) du 15 octobre 2015, requête N ° 27510/08.

 

Évaluation des appels au boycott. Le boycott est avant tout un moyen d'exprimer des opinions de protestation. Par conséquent, l'appel au boycott, qui vise à faire connaître les opinions de protestation et à appeler à certaines actions connexes, relève de la protection de l'article 10 de la Convention.

 

Toutefois, l'appel au boycott est un moyen de mise en œuvre du droit à la liberté d'expression, car elle combine l'expression contestataire de l'opinion et de l'incitation à la différence dans la circulation, donc en fonction de la caractérisant ses circonstances, il peut être considéré comme un appel à la discrimination.

 

Dans le même temps un appel à la discrimination constitue un appel à l'intolérance, qui, ensemble, avec des appels à la violence et à la haine est l'une des limites, qui en aucun cas ne peuvent être dépassées dans le cadre de la mise en œuvre du droit à la liberté d'expression. Toutefois, l & apos; incitation à la différence de traitement n & apos; est pas nécessairement un appel à la discrimination.

 

Arrêt de la Cour européenne de justice dans l'affaire Willem C. France. La constatation faite par la Cour Européenne dans cette affaire, s'appuie en grande partie sur les éléments suivants: sur le fait que, en annonçant sa décision d'exiger des services municipaux de restauration de boycott des produits israéliens, le demandeur Willem a agi à titre officiel et le maire a profité liées à ces pouvoirs, en violation d'un devoir de préserver la neutralité et l'obligation de la manifestation de la retenue; sur la façon dont il a fait cette déclaration, à savoir qu'il n'a pas initié de débat au conseil municipal et de vote, et qu'il n'a donc pas été possible de dire qu'il a facilité un débat libre sur une question d'intérêt public.

 

Une vraie affaire. La présente affaire se distingue par le fait que les requérants sont de simples citoyens qui n'ont pas les devoirs et responsabilités inhérents à la fonction de maire et dont l'influence sur les consommateurs est incomparable à celle du maire sur les autorités de la commune concernée. Toutefois, C & apos; est dans le but d & apos; inciter ou d & apos; encourager le débat entre les consommateurs que les requérants ont lancé des appels au boycott, ce qui a conduit à des poursuites dont ils se plaignent devant la Cour européenne de justice.

 

En outre, les requérants n & apos; ont pas été reconnus coupables de propos racistes ou antisémites, d & apos; appels à la haine ou à la violence, d & apos; actes de violence ou de préjudices. Il convient de noter que le supermarché n'a pas intenté d'action civile dans le cadre de l'affaire pénale.

 

La Cour européenne de justice ne remet pas en cause la loi sur la base de laquelle les requérants ont été condamnés. Il reste que, sous la forme interprétée et appliquée en l'espèce, la loi interdit tout appel au boycott de produits en raison de leur origine géographique, quels que soient le contenu de l'appel, ses motifs et les circonstances dans lesquelles il s'est produit.

 

En condamnant les requérants, la cour de l'état défendeur n'a pas analysé les actes et les propos pour lesquels ils avaient été poursuivis à la lumière de ces facteurs, mais a conclu d'une manière générale que l'appel au boycott constituait une provocation à la discrimination et "ne pouvait pas faire partie du droit à la liberté d'expression". En d'autres termes, il n'est pas établi que, compte tenu des circonstances de l'affaire de la condamnation des requérants était nécessaire dans une société démocratique pour atteindre un objectif légitime.

 

Toutefois, dans la présente affaire, la motivation était encore plus importante. Premièrement, les actions et les propos reprochés aux requérants portaient sur une question d'intérêt public (respect du droit international public par l'état d'Israël et situation des droits de l'homme dans les territoires Palestiniens occupés) et faisaient partie d'un débat contemporain ouvert tant en France qu'au sein de la communauté internationale.

 

Deuxièmement, ces actions et ces déclarations étaient l'expression d'opinions politiques et de propagande. Par nature, l & apos; expression d & apos; opinions politiques est une source de controverse et se produit souvent de manière abrupte. Toutefois, elle ne cesse de représenter un intérêt public, à moins qu'elle ne devienne un appel à la violence, à la haine ou à l'intolérance. Il est impossible d'aller au-delà de ces limites, comme l'a souligné le rapporteur Spécial sur la liberté de religion ou de conviction dans le rapport sur ses activités présenté à l'Assemblée générale des Nations Unies en 2019 à propos des appels au boycott.

 

Ainsi, pour la condamnation des requérants n'a pas été imputés et de la raison suffisante, qui indiquent que le tribunal a appliqué les normes, les principes prévus à l'article 10 de la Convention, et basé sur une évaluation appropriée des circonstances de l'affaire.

 

 

 

ORDONNANCE

 

 

 

L'arrêt il y avait violation des dispositions de l'article 10 de la Convention adopté à l'unanimité).

 

 

 

COMPENSATION

 

 

 

Conformément à l'article 41 de la Convention. La Cour européenne a accordé à chacun des requérants 380 euros de dommages et intérêts matériels et 7 000 euros de dommages et intérêts moraux.

 

 

 

Source de la publication: https://espchhelp.ru/blog/3566-baldassi-et-autres-c-france .

 

 

 

 

 

ECHR decision of 11 June 2020 in the case "Baldassi and Others v. France" (aplication No. 15271/16).

 

In 2016, the applicants were assisted in the preparation of the aplication. The aplication was subsequently communicated to France.

 

The case successfully considered an aplication against the criminal prosecution and conviction of the applicants for encouraging visitors to the supermarket not to buy products from israel. The case did not violate the requirements of article 7 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms. The case violated the requirements of article 10 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms.

 

 

 

CIRCUMSTANCES OF THE CASE

 

 

 

The applicants are members of a local society for the support of Palestine, which participated in the international campaign" Boycott, divestment and sanctions "(hereinafter referred to as "Boycott, Divestment and Sanctions"). - A campaign launched by non-governmental organizations in 2005 following an opinion of the International Court of Justice was prosecuted for encouraging supermarket customers not to buy products from Israel, based on a provision of the Freedom of the Press Act that prohibited incitement to discrimination against a group of people on the basis of, inter alia, their origin or belonging to a certain nationality. The applicants were acquitted in the first instance court on the grounds that the relevant paragraph of the article of the Law on Freedom of the Press did not apply to the circumstances of the case, but were convicted by the second instance court and sentenced to a suspended fine of 1,000 euros, and they were also obliged to compensate the plaintiffs ' associations for the damage caused.

 

 

 

LEGAL ISSUES

 

 

 

Regarding compliance with article 7 of the convention. Of course, the relevant paragraph of the article of the Law on Freedom of the Press did not explicitly mention incitement to economic discrimination, which was specifically mentioned in another paragraph of the article applied, but only in relation to such characteristics as gender, sexual orientation or disability, and not origin or belonging to a certain nationality.

 

However, in view of the existing case-law at that time, the applicants could have known that they were at risk of criminal prosecution for their calls for a boycott of products imported from Israel, as the European Court of Justice had already expressed this opinion in the case of Willem v. France of 16 July 2009, complaint No. 10883/05 (see below).

 

 

 

RESOLUTION

 

 

 

There was no violation of the requirements of article 7 of the Convention (adopted by six votes in favour and one against).

 

Regarding compliance with article 10 of the Convention. In view of the finding in respect of article 7 of the Convention, the intervention was "provided for by law". the reasoning behind the applicants ' sentences indicated that their conviction was intended to protect the right of israeli producers or suppliers to access the market. Thus, it was a question of protecting the "rights of others", which is recognized as a legitimate goal in accordance with article 10, paragraph 2, of the Convention. It remains to be seen whether the intervention was "necessary in a democratic society", in the light of the principles set out in the Judgment of the Grand Chamber of the European Court of Justice in the case "Perincek v. Switzerland" ( v. Switzerland) of 15 October 2015, complaint No. 27510/08.

 

Evaluation of calls for a boycott. Boycotts are primarily a way of expressing protest opinions. Consequently, a call for a boycott, the purpose of which is to communicate protest opinions together with a call for certain actions related to them, falls within the scope of protection of article 10 of the Convention.

 

Nevertheless, the call for a boycott is a special way of exercising the right to freedom of expression, since it combines the expression of a protest opinion and incitement to a difference in treatment, so depending on the circumstances that characterize it, it can be considered as a call for discrimination.

 

At the same time, the call to discrimination is a call to intolerance, which, together with calls to violence and hatred, is one of the limits that can never be exceeded in the exercise of the right to freedom of expression. However, incitement to a difference in treatment is not necessarily a call to discrimination.

 

Judgment of the European Court of Justice in the case "Willem v. France" (Willem v. France). The conclusion reached by the European Court in the present case is largely based on the following elements: the fact that, in announcing his decision to require municipal catering services to boycott Israeli products, the applicant Willem acted in an official capacity as mayor and exercised the associated powers in violation of the duty of neutrality and the corresponding duty of restraint; on the manner in which he made this statement, namely, on the fact that he did not initiate a discussion in the municipal council and a vote, and therefore it could not be said that he contributed to a free discussion on a matter of public interest.

 

the real deal. The present case is distinguished by the fact that the applicants are ordinary citizens who are not entrusted with the duties and responsibilities inherent in the office of mayor, and whose influence on consumers is incomparable with the influence of the mayor on the authorities of the relevant commune. However, it was precisely with the aim of provoking or stimulating discussion among consumers that the applicants made calls for a boycott, which led to the persecution they complain about to the European Court of Justice.

 

Furthermore, the applicants were not convicted of racist or anti-Semitic statements, incitement to hatred or violence, or acts of violence or damage. it should be noted that the supermarket did not file a civil claim in the criminal case.

 

The Court does not question the law on the basis of which the applicants were convicted. However, the fact remains that, as interpreted and applied in the present case, the Law prohibits any call to boycott products on the basis of their geographical origin, regardless of the content of the call, its motives and the circumstances under which it took place.

 

In condemning the applicants, the Court of the respondent State did not analyze the actions and statements for which they were persecuted in the light of these factors, but concluded generally that the call for a boycott constituted a provocation of discrimination and "could not be part of the right to freedom of expression". In other words, it did not find that, given the circumstances of the case, the applicants ' conviction was necessary in a democratic society to achieve a legitimate aim.

 

at the same time, in the present case, careful reasoning was even more important. first, the actions and statements alleged against the applicants concerned a matter of public interest (the state of israel's compliance with public international law and the human rights situation in the occupied palestinian territories) and were part of a contemporary debate that was open both in france and in the international community as a whole.

 

Secondly, these actions and statements were the expression of political and propaganda opinions. By its very nature, the expression of political opinions is a source of controversy and often occurs in a harsh form. However, because of this, it does not cease to be of public interest, unless it develops into a call for violence, hatred or intolerance. It is impossible to go beyond these limits, as the Special Rapporteur on freedom of religion or belief stressed in his report on his activities to the UN General Assembly in 2019 on calls for a boycott.

 

Thus, there were no relevant and sufficient grounds for the applicants ' conviction to show that the court applied the rules consistent with the principles provided for in article 10 of the Convention and was based on a proper assessment of the circumstances of the case.

 

 

 

RESOLUTION

 

 

 

the case involved a violation of the requirements of article 10 of the convention (adopted unanimously).

 

 

 

COMPENSATION

 

 

 

In the application of article 41 of the Convention. The Court awarded each of the applicants EUR 380 in respect of pecuniary damage and EUR 7,000 jointly in respect of non-pecuniary damage.

 

 

 

The source of publication: https://espchhelp.ru/blog/3565-baldassi-and-others-v-france .